Stranci poželjni u autobusima, ali ne i u košarci

Nekako su ekspresno, preko noći utihnuli glasovi koji su se zalagali da Kevin Panter zaigra za košarkašku reprezentaciju Srbije. Bila je dovoljna jedna očajna partija kapitena Partizana, ona protiv Mege kad je imao rekordni indeks minus deset, da se na društvenim mrežama jave oni koji bi da ga ni po koju cenu ne vide u dresu naše reprezentacije.

ABA LIGA: Od 18 igraju FMP – Split, a u kladionici MaxBet je kvota na igru H1 1.83.

A samo koji dan ranije mediji su nekako stidljivo objavili da je Srbija ostala bez dva najveća rukometna talenta Evrope. Sedamnaestogodišnja braća Đorđe i Petar Cikuš odlučili su da zaigraju za selekciju Španije. Majka im je Srpkinja, otac Hrvat, braća su rođena u Barseloni…

LESKOVČANIN IZABRAO ŠPANIJU

Nekoliko nedelja pre braće Cikuš za istu tu reprezentaciju Španije odlučio je da ubuduće igra dvadesetogodišnji Leskovčanin Aleksandar Cenić, rukometaš oko koga je trebalo da se formira reprezentacija Srbije u narednih desetak godina.

Šta to Španci znaju, a mi ne?

I Španci, i Francuzi, i Holanđani, Englezi, čak i Amerikanci, poznati su od ranije po lakoći davanja državljanstva talentovanim sportistima, i njihovom igranju za tamošnje reprezentacije. Na primer, čak je i legendarni američki Drim tim na Olimpijskim igrama u Barseloni imao jednog stranca. Bio je to Patrik Juing, rođen u Kingstonu, na Jamajci.

I poslednji američki nacionalni košarkaški tim, onaj koji se letos takmičio na Svetskom prvenstvu u Japanu, Indoneziji i na Filipinima, imao je jednog uslovno rečeno stranca. To je Paolo Bankero rođen u Americi ali poreklom Italijan. Bankero je bio na popisu 24 igrača italijanske reprezentacije za Evropsko prvenstvo 2022, ali nije igrao. Odlučio se da obuče dres Sjedinjenih Američkih Država.

FIBA DOZVOLJAVA JEDNOG STRANCA

Pažljivo sam pratio pomenuto Svetsko prvenstvo, a sa podjednakom pažnjom pratio sam koliko sam mogao i svetske medije. Ne sećam se da sam igde video neko priznanje upućeno reprezentacijama Srbije i Litvanije, koje su jedine tamo igrale “nacionalno čiste”, dakle bez stranaca.

Poznato je da je FIBA dozvolila da u svakoj reprezentaciji igra jedan stranac, naravno uz uslov da je uzeo državljanstvo te zemlje. To pravilo važi godinama, i iskoristili su ga praktično svi, osim nas i već pomenutih Litvanaca. Pre odlaska naše reprezentacije na put u daleku Manilu, na Svetsko prvenstvo, pitao sam se zašto ne iskoristimo nešto što nam se nudi? Tim pre što smo svima ostalima dalu “foru” neigranjem najboljeg košarkaša sveta (Nikola Jokić) i najboljeg košarkaša Evrolige (Vasilije Micić). Pa sam postavio još čitav niz pitanja:

Ivon Anderson sa dosta uspeha nosi dres Srbije (Foto: Beta/AP)

– kako to stranci mogu da rvu za Srbiju, i uzimaju medalje na svetskim i evropskim prvenstvima? Evo, na ovogodišnjem Evropskom prvenstvu u Zagrebu bronzana odličja osvojili su Hetik Cabolov i Georgi Tibilov (obojica rođeni u Vladikavkazu, Rusija) i Gruzijac sa srpskim pasošem Mihail Kadžaja.

– kako to da Amerikanke igraju za seniorsku reprezentaciju Srbije, a svi se ježe pri pomisli da stranac zaigra za muški nacionalni tim?

– kako to da su stranci dobrodošli u Srbiju ako donose neki kapital, otvaraju firme i zapošljavaju naše ljude?

– i, na kraju, kako to da nas stranci voze u autobusima i tramvajuma Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd, a ne želimo da ih vidimo kao deo muške košarkaške reprezentacije?

FRANCUZ PRVI SELEKTOR JUGOSLAVIJE

I još bi se tu našlo mnogo drugih pitanja, ali da sada ne zamaram sa time. Samo bih podsetio, kad je već o košarci reč, da ovih dana slavimo sto godina otkako je tu igru u Beograd doneo i promovisao jedan stranac, Amerikanac Vilijam Vajlend. Kao i da je prvi selektor muške košarkaške reprezentacije odmah po završetku Drugog svetskog rata bio Francuz Anri Hel. Čovek kome na Kalemegdanu stoji spomenik…

Zurabi Datunašvili (crveni triko) je Srbiji doneo mnogo medalja u rvanju (Foto: Starsport)

Imam razumevanja i za protivnike, kao i za pobornike igranja stranaca u reprezentaciji. Ali, već dugo se zalažem, i zalagaću se i ubuduće, za jednu potpuno novu politiku što se naše košarke tiče. Politiku za koju imamo sve uslove da je sprovedemo i budemo fantastično uspešni, ali je uporno zanemarujemo i ne sprovodimo.

Naime, sa svojim košarkaškim pedigreom, istorijatom i mestom u svetu ovog sporta, Srbija bi trebalo, i morala da bude svojevrstan košarkaški Pijemont u našem regionu. To znači da bi najtalentovaniji klinci u državama koje nas okružuju – Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji i Mađarskoj, trebalo da sanjaju da jednog dana dobiju poziv iz Srbije da treniraju i igraju u nekom našem klubu.

Sa trenerima koje bi Srbija trebalo da ima (a gubi ih svakodnevno, odlaze širom sveta na bolje plaćene poslove), ta deca bi znala da je ovo mesto gde će naučiti sve što treba, gde će postati dobri igrači, Srbija je mesto odakle će oni biti tražena roba kako u Evropi, tako i u Americi, i na kraju – odavde će otići tamo gde će zaraditi toliko para da dok su živi ne mogu da ih potroše.

PO UGLEDU NA AJAKSOVU ŠKOLU

Znači, zadatak našeg Košarkaškog saveza je jednostavan: uz pomoć države moraju se platiti treneri širom zemlje, treneri juniorskog i kadetskog uzrasta. Odmah da kažem da država neće morati da plaća večno, nego samo prvih godinu-dve, dok će kasnije sami mladi košarkaši iz okolnih zemalja plaćati svoje školovanje ovde.

A šta bismo mi dobili od celog tog projekta?

Pa, najtalentovanijim momcima iz regiona bi kad napune 17-18 godina država Srbija ponudila isto ono što već decenijama nude pomenuta Španija, Francuska, Engleska, Amerika… Srbija bi im ponudila državljanstvo, uz mogućnost da igraju za reprezentaciju zemlje koja je u vrhu svetske košarke, osvaja medalje, čiji reprezentativci su i te kako cenjeni i na visokoj ceni širom sveta, i da ne nabrajam dalje. Dakle, da u košarci postanemo nešto nalik na Ajaksovu fudbalsku školu. Ili La Masiju, fudbalsku akademiju Barselone.

Naravno, uvek će se naći i oni koji će reći: ma nek’ oni voze autobuse po Beogradu, kakva košarka… Ja im na to mogu odgovoriti pitanjem: a šta mislite da su kroz ovako zamišljen naš košarkaški sistem prošli Luka Dončić, ili Nikola Mirotić, koliko bi talentovane dece iz regiona poželelo da budu kao oni? Podrazumeva se da bi i Dončiću i Mirotiću bilo ponuđeno naše državljanstvo, i čisto sumnjam da bi ga odbili.