Zorana Arunović po dolasku u Beograd: Volela bih da je finale bilo lagodnije, ali gde je onda draž?

Olimpijska šampionka u streljaštvu Zorana Arunović stigla je u Beograd nešto iza ponoći.. Ona je u Parizu sa Damirom Mikecom osvojila zlatnu medalju u miksu, a Mikec je odlučio da ostane još u Francuskoj.

KOŠARKA: U petak od 11 igraju Japan – Brazil, a u kladionici MaxBet je kvota na pobedu Brazila 1.85.

Zorani je po dolasku na aerodrom “Nikola Tesla” prvo u zagrljaj potrčala majka. Iako je već uveliko prošla ponoć, ona i njena sestra Jelena, koja joj je trener, strpljivo su odgovarale na pitanja novinara.

– Mi kao sportisti dobijamo dovoljno aplauza za medalje, ali naši treneri ne dobijaju dovoljno. Uvek to ističem, da nije njih mene i Damira ne bi bilo – rekla je Zorana, koja je istakla da je neprocenljiva težina kamena koji joj je pao sa leđa.

ŠETNJA U PIDŽAMI PO SELU

Potom je opisala kako je izgledao sam dan finala.

– Ustajanje u četiri sata. Vrlo topla noć sa visokom temperaturom bez klime. Više je bila jedna emocija koju je bilo potrebno neutralisati. Ja sam spavala od pola 1 do 4 ujutro jer sam znala da me čeka meč za zlato. Videla sam da mi je sestra budna, onda smo u pidžami otišle u šestnju po olimpijskom selu. Trudili smo se da u 9.30 budemo potpuno razbuđeni i fokusirani – rekla je Zorana, pa dodala:

– Borba nije bila rutinska. Oslanjali smo se jedno na drugo, nismo nijednom prepustili da se to sve samo dešava. Damira i mene karakteriše klasa i konstantna potreba da budemo bolji. Oslanjali smo se jedno na drugo. Kada ja nisam bila dovoljno dobra on je preuzimao vodeću ulogu i obrnuto. Damir Mikec i ja i Srbija smo olimpijski šampioni. Bilo je mentalno zahtevno pred finale, kao osvojio si medalju. Meni je bilo jako teško da se ne prepustim. Hvala sestri koja je bila tu da me vrati na pravi put. Hvala i mom psihologu Đorđu Ćurčiću.

Ona nije primetila da su dva duela izgubili za po 0,1 krug.

– Bila sam fokusitrana. Ne sećam se šta mi je trener rekla na tajm-autu.

JELENA: NAMEŠTA SE CEO ŽIVOT, A NE SAMO GLAVA

Jelena je potom dodala:

– Isto to sam doživela jako emotivno. Idete na takmičenje i znate da je to jedino da vam nedostaje. Cela godina je bila podređena tome. Nivo njenih performansi je bio obećavajuć. To pokazuje prvo mesto na rang listi. Jako lepo zvuči, ja sam sanjala da to nije gotovo. Rekla sam sebi da je prošlo proglašenje i da je sve u redu. Ne namešta se glava, namešta se ceo život. Da budeš najbolji kada je najpotrebnije. Da sa našim najnižim nivoom budemo konkurenti za finale. Nismo ušli u finale u pojedinačnoj konkurenciji. Ne sećam se dva duela koja smo izgubili za dlaku. Fokusirani ste na omno što sledi, jer je sledeći hitac najvažniji. Mislim da smo uspeli da iznesemo borbu za zlatnu medalju. Uspeli smo potpuno da oobeshrabrimo Turke, koji su plakali, ali šta da im radimo – jasna je Jelena Arunović.

Zorana je istakla da su pokazali koliko je njihov sport interesantan.

– Ovo što smo Damir i ja pokazali, to je najbolji pokazatelj koliko je dobar i zanimljiv streljački sport. Baš ovako treba da izgleda finale Olimpijskih igara. Poslednji hitac je odlučio. Naš sport je zanimljiv, ali je mana što ga ljudi gledaju svake četvrte godine. Nadam se da je neko dete ovo gledalo, da je videlo kako se radujemo i koliko nam to znači. Ako smo jedno dete inspirasali da se bavi sportom, ne mora streljaštvo, onda smo uradili pravu stvar.

Jelena je odgovorila na novinarsrko pitanje da joj je Damirov trener i brat Goran čegrtaljkom davao znak kada da uzme tajm-aut.

– Pogrešno je interpretirana izjava. Nije Goran davao čegrtaljkom znak. Spremli smo se za finale kao i za svako. Nikada nismo pucali protiv turskog tima. U sali nas je sačekala grupa turskih navijaača koja je bila nenormalno glasna. Tajm-aut je jedan, zna se ko je najjača karika, ko je najslabilaa. Nema tu nikakvih tajnih signala. Da biste se pripremili za takav nastup, morate da imate kompleksnije uslove. Goran i ja imamo tajne faktore koji ih onemogućavaju. Zvučni signal služi da preseče sportistu. Mi nismo jedini, Nemci su poznati po tome. Koristimo čegrtaljku i kada treniramo. Pokušavamo da približimo trening izazovima takmičenja.

Samo finale je bilo za infakrt.

– Bila sam daleko od srčanog udara. Kada bi sve uradila ponovo, možda bih napravila da bude malo lagodnija borba u našu korist. Ipak, koja je onda draž ako ne pobediš sa 16:14. Mi smo gubili, nismo se predali, izjednačili smo, opet su vodili i nismo se predali, imali su pucanje za pobedu, nismo se predali. Ovo je medalja koju ću da pamtim celog života zbog načina na koji smo došli – istakla je Zorana.

DAMIRE, POBEDILI SMO

Radost u sali je bila veoma emotivna, a ona i Damir su zagrljeni pali na pod.

– Ovaj olimpijski turnir je bio prilično zahtevan. Za mene jedno veliko razočarenje u pojedinačnoj konkurenciji iako sam bila deseta, jer nisam ušla u finale. Damir nije uzeo medalju iako je bio odličan u kvalifikacijama. Koliko god želite da se predate svojim emocijama, ne smete, jer imate mnogo veći cilj. Onda radite, gubite, vraćate se, gubite, vraćate se, gubite, vraćate se i onda pobeđujete. Onda ne morate da zadržavate emocije i više ništa nije bitno. Onda možete da se prepustite emocijama. Rekla sam mu: “Damire, pobedili smo, mi smo olimpijski šampioni.” U tom trenutku može da se stavi sve ono što smo čuvali u dužem vremenskom periodu.

I Jelena je opisala samu završnicu.

– Mi smo čekali da vidimo šta će da se desi na kraju. Na kraju je Turčin koji je bio najjači bio najslabiji. Goran i ja smo se zatrčali jedno u drugo. Bili smo šokirani da oni nisu iskoristili svoju priliku. Z pola dlake smo ih dobili, to je dobra priprema koju smo Goran i ja napravili. Nisu nas iznenadili, žao mi je što se to ranije nije završilo. Dobili smo toliko poruka, ljudi su plakali. I ja ću to da pamtim to do kraja žuvota. Goran je to prognozirao jer je rekao da ćemo mi i Turci da se borimo. Kada govorimo o pozitivi, Goran je nosilac pozitive, ja tražim šta ne valja i šta treba da se popravi. Čestitam mu što je od početka imao toliko samopouzdanja – istakla je Jelena.

Za razliku od ranijih takmičenja, sada su kvalifikacije bile jedan dan, a finale drugi.

– Mogu da kažem da je dosta drugačije. Zamsetalo mi je da smo u ovom olimpijskom ciklusu imali samo dva Svetska kupa u kojem smo to mogli da isprobamo. Napravljen je da se puca u dva različita dana. SK u Bakuu i Minhenu. Cilj je bio da se u Bakuu plasiramo plasiramo u finale. Ušla sam, nisam bila na nivou. Videla sam gde su bile greške, napravila koncept. Otišli u Minhen, plasirala se u finale i osvojia ga. Potrebno je provesti mnogo više vremena u zagrevanju. Zahvalna sam što smo uspele to da isprobamo i da iskustvo iskoristimo da u 9.30 da budemo na maksimumu – istakla je Zorana.

– Ne možemo da kažemo šta je dobro, a šta loše. Imate duže od 24 sata da se spremite, odmorite, Mnogo je drugačije zagrevanje. To je bio iskorak iz rutine i načina na koji radimo. Ne znam da li će da zadrže takav format – objasnila je Jelena.

KUPIĆU PSA

Zorana je objasnila šta će prvo da uradi.

– Sada ću da kupim psa, za jedno dve nedelje. Ja sam sada sve osvojila. Dugo mi je bila želja da kada budem pri kraju karijere da mogu da kažem da sam sve osvojila. Sada sam mirna.

Naglasila je da nije bilo lako doći do zlata.

– Pred OI je bio jeadn rolerkoster emocija i sada je Fortmuna bila na mojoj strani. Često sam sumnjala da li je dovoljno to što radim. Hrvatska atletičarka Sandra Perković je rekla da je radila kao konj i da joj je žao što je bila peta, zbog ljudi u njenom timu. Tako razmišljam i ja.

Medalja je proslavljena u Olimpijskom selu.

– Bilo je jako lepo u selu. Hvala celokupnoj misiji OKS, to su ljudi koji se ne pominju dovoljno često, a oni prave sve ovo za nas. Meni i Damiru je priređen doček, imali smo tortu, zaigrali smo kolo, bilo je podvriskivanja i igranja. Svima je laknulo i bili smo srećni kada smo uzeli medalju. Verujem da ćemo da imamo dosta medalja – zaključila je Zorana.

Jelena je na kraju doadla:

– Hvala svima, ovakva medalja zaslužuje tako nešto iako nisam bila u selu. Poželela bih timu Srbije dosta medalja, da izguraju sve ovo na najbolji način i da se raduju koliko smo se radovali i mi u Tokiju, Riju i Londonu. Želim im da budu nepokolebljivi na tom putu.