(Od izveštača MaxBet Sporta iz Minhena)
Jutro je, kažu, pametnije od večeri. Ni posle prospavane noći utisak nije drugačiji – Srbija je prosečna evropska rukometna reprezentacija. Teško da u dogledno vreme „orlovi“ mogu da uđu u krug najužih kandidata za medalju, a za to nisu krivi ni ovi igrači ni ovaj selektor.
Srbija je izgubila od Mađarske, ali momcima ne može da se ospori borbenost i želja. Posebno se to videlo u poslednjih pet minuta, kada se nisu mirili sa porazom, pa su pokušali i uspeli da zaostatak smanje na samo gol zaostatka. To, međutim, nije dovoljno za uspeh. Uz borbenosti i želju mora da ide i vrhunski kvalitet da bi se sanjalo nešto veliko.
NI „PEŠADIJA“ NI „HAUBICE“
Verovatno je bivši „srebrni“ kapiten Srbije Momir Ilić u pravu kad kaže da je golman najvažnija pozicija u rukometu, ali ništa ne vredi ako reprezentacija nema bekove. Oni su pokretači, „pešadija“ i „teške haubice“. Oni gaze i razaraju protivnika na rukometnom terenu. Linijski igrači, krila i pivoti, su dodatak, oni zavise od bekova i predstavljaju dodatnu snagu. U našem slučaju, krila i pivoti su kvalitetniji od bekova.
Nije vreme za podvlačenje crte, ali stvari su toliko očigledne da nema potrebe da se stvari odlažu… Ne može se bez bekova, a Srbija nema bekove svetskog kalibra! To je najveći problem sa kojim se susreću i srpski rukomet i selektor Toni Đerona.
OSREDNJI KLUBOVI
Nekada su, recimo gore pomenuti srebrni orlovi, imali te 2012. godine, istina nekoliko meseci kasnije, osvajača Lige šampiona, levog beka Momira Ilića, a od leta 2012. u redove tada aktuelnog šampiona Evrope, Kila, stigao je desni bek naše reprezentacije Marko Vujin. Govorimo, dakle, o dva beka koji su igrali u jednom od najvećih evropskih klubova.
Danas to nije slučaj. Sada bekovi Srbije igraju u prosečnim klubovima. Nijedan ili nije igrao u klubu iz samog evropskog vrha ili bar nije bio toliko bitna karika u tom velikom klubu, kakvi su bili Ilić i Vujin.
U Ligi šampiona takmiče se, od naših bekova, samo Miloš Kos, debitant u našoj seniorskoj reprezentaciji i neko za koga radi vreme (igrao protiv Islanda, ali ne i protiv Mađarske), i Uroš Borzaš, koji je u prvom poluvremenu meča protiv Mađarske bio naš najubojitiji bek, ali je čitavo drugo poluvreme, odlukom selektora, bio na klupi (!?). Međutim, njihovi klubovi Zagreb i Pelister su posle 10 kola u A grupi LŠ šesti sa četiri pobede, odnosno osmi, bez pobede.
U Ligi šampiona, dakle, ne igra ogromna većina naših bekova. Kad je tako, onda ni velika očekivanja ne mogu da budu realna.
Realnost rukometne Srbije je poprilično sumorna. Posle kraja ovog olimpijskog ciklusa trebalo bi da se učine rezovi i pruži šansa nekim mlađim igračima, kako bi skora budućnost bila bolja.
Prvo kolo protiv Islanda naslov „Finale pre finala“. Drugo kolo naslov „Da se ne lazemo…“. Da li je nekad bolje bio opisan nas mentalitet 🙂