ODJECI PORAZA Najbolji ikada je govorio da je trener u plićaku… I Stevanović je! Ne samo on…

Apsolutno stoji da Svetsko prvenstvo u vodenim sportovima, igrano samo sedam meseci posle prethodnog (što vaterpolu svakako daje krajnje neozbiljan ton, ali to je neka druga priča), u olimpijskoj godini ima sporedan značaj. Ipak, u Kataru je propuštena prilika da nova generacija srpskih vaterpolista uhvati zalet ka Igrama u Parizu.

LIGA ŠAMPIONA: Kvota na pobedu Bajerna protiv Lacija u našoj kladionici je 1.70. Utakmica je na programu u sredu od 21:00. 

Srbija je u Dohu došla u situaciji kakvu nije poznavala do sada. Naš tim se, kroz razna takmičenja, minulih decenija prvi kvalifikovao za Olimpijske igre. Sada je ostao u poziciji da se za mesto u Olimpijskom selu bori na poslednjoj stepenici, Prvenstvu sveta, kako rekosmo, igranom samo sedam meseci posle prethodnog, u Fukuoki.

ŠTA JE URADILA SRBIJA U DOHI?

Kada se sve sabere, odigrala je samo jednu vrhunsku utakmicu, onu protiv Crne Gore u grupi. Naravno, Japan je savladan rutinski, a da nije bilo trenutka pomračenja svesti američkog centra Bena Haloka koje je proizvelo petarac i četiri minuta igre sa čovekom više, bilo bi muke i sa izabranicima Dejana Udovičića.

Razlozi pada srpskog vaterpola u svetskim okvirima su složeni i višestruki. Bilo je šta je bilo, poput izgnanstva Dušana Mandića i Nikole Jakšića iz Novog Beograda, ali nije sve u tome.

Svojevremeno je Nenad Vasilovski, u vaterpolo krugovima poznat kao Kole, dokazani velemajstor za rad sa mlađim kategorijama, govorio da je nekakvo svetsko ili evropsko zlato samo posledica. Glavni cilj je da bar jedan igrač od njih postane vrhunski i da bude oslonac igre seniorskog državnog tima.

I te kako je Kole bio u pravu. Međutim, od Andrije Prlainovića i Filipa Filipovića, od Igara u Tokiju reprezentativno penzionisanih majstora svetskog vaterpola, koji su, tamo negde u prvoj deceniji veka paralelno igrali za mlađe selekcije i za najbolji tim, Srbija nema igrače za najveća dela.

Izuzetak je Nikola Jakšić, sadašnji kapiten i čovek (tada dečak) kojem je Dejan Savić dao šansu na SP u Kazanju 2015.

Odlaskom Savića, najtrofejnijeg trenera u istoriji Srbije, počeo je da se urušava i ovdašnji vaterpoli sistem, građen decenijama, još u vreme nekadašnje države, počev od rodonačelnika Vlaha Orlića.

Putem slavnog Dubrovčanina, išli su, redom, Ratko Rudić, Nikola Stamenić, Nenad Manojlović. Na kraju, i Dejan Savić.

STEVANOVIĆ BIO LOGIČAN IZBOR

Na čelu srpskog tima je sada Uroš Stevanović. Posle odlaska šestorice veličanstvenih (Filip Filipović, Andrija Prlainović, braća Duško i Gojko Pijetlović, Stefan Mitrović, Milan Aleksić), Stevanović je u periodu smene generacija bio logičan izbor. Upravo je popularni Kembe kroz mlađe kategorije vodio većinu sadašnjih izabranika do evropskih i svetskih medalja.

Setimo se reči Vasilovskog: Nisu bitne medalje, već… Među sada već seniorskim izabranicima selektora, nijedan ne podseća na klasu o kojoj je popularni Kole govorio. Realno, nekima od njih nije ni mesto u izabranom timu.

Za kraj, dotaknimo se i samog Stevanovića. Svojevremeno, i sam kao selektor mlađih kategorija, Dejan Savić je za sebe govorio da je „trener u plićaku“. Vrlo brzo je izašao iz tog „plićaka“ i vodio Srbiju do dve olimpijske krune, koje kao igrač nije ostvario, tri evropska, svetskog zlata… Uzgred, posle turbulencija u srpskom vaterpolu, već godinama tipičnih, sada mirno radi u Saudisjkoj Arabiji.

Kada je reč o Stevanoviću. Uzeo je vreo krompir i za sada se neuspešno bori sa tim žongliranjem. Ostvario je cilj, zvani plasman na Olimpijske igre i to je sve. Dozvolio je da mu ekipa izgubi automatizam i da deluje nevešto u situacijama sa igračem više, inače ključnim u sportu kakav je vaterpolo. Promašeni peterci su već nešto drugo i nisu sasvim u njegovom domenu.

Moraće, ipak, dobro da razmisli ko zaslužuje kapicu sa skraćenicom SRB na čelu. I Stevanović je u plićaku.

Kao i srpski vaterpolo.