Čelendž – pravilo koje kvari igru (i efekat o kojem se ne priča)

Iako je Evroliga u zadnjih nekoliko godina napravila ogroman skok u kvalitetu timova, posećenosti utakmica, marketingu i komunikaciji sa fanovima, postoji jedan novitet (uveden pre nekoliko godina) koji mi se nikako ne sviđa.

Naime, data je opcija treneru, u slučaju da veruje da je sudija pogrešno doneo određenu odluku u toku utakmice, da može pokretom ruke da signalizira sudiji da želi da se na ponovljenom snimku proveri da li je odluka ispravna. Trener ima 18 različitih mogućnosti koje može da „pozove“ na proveru, kao što su 8 sekundi za prelaz prvog polja ili izbijanje lopte u aut. Takođe, i sudija može da preispituje svoje odluke, i to neograničen broj puta, dok trener ima dva puta u toku utakmice pravo na ovu akciju – osim ako ne pogodi u prvom „zvanju čelendža“, onda može da nastavi bez gubljenja prava na ta dva čelendža sve dok ne pogreši.

Sve ovo na papiru izgleda fino, međutim u praksi donosi više štete nego koristi. I to upravo na polju koje treba da bude najvažnije, a to je kvalitet i „flow“ (protok) utakmice.

Pet stvari koje Zvezda mora da popravi

Aspekt fer-pleja je ono što ovo novo pravilo donosi, pogotovo što i publika u areni, kao i gledaoci preko TV ekrana, mogu i sami da procene da li je trener imao pravo kada je zatražio „čelendž“ i posumnjao u odluku arbitra. Jako je dobro i korisno za poslednja dva minuta utakmice, to apsolutno.

Ali loš aspekt pravila o čelendžu je to što se ritam utakmice previše prekida, uzbuđenje navijača i nadahnuće igrača koji su razigrani lako može da se prekine i utakmica „razvuče“ previše. Ne toliko strašno, ali opet loše je to što postoji „opasnost“ da treneri lako mogu da zloupotrebe ovo pravilo. Umesto da pozovu čelendž sa idejom da se sudijska odluka promeni, trener može tražiti čelendž s ciljem namernog razbijanja ritma protivnika, utišavanja publike ili korišćenja vremena za neku taktičku ideju za svoj tim. Ovo pravilo često treneri koriste i za vršenje pritiska publike na sudije.

Ono što je skriveni efekat, o kojem niko ne priča, jeste i aspekt fizičke spremnosti određenog tipa igrača. Postoje igrači koji imaju prednost u odnosu na protivnika zbog svoje bolje kondicije i anaerobnih kretnji – brzinske izdržljivosti, i ako im se utakmica previše „isecka“ zbog čelendža, oni su na gubitku.

Nameće se zaključak da ovo pravilo po mnogo aspekata jeste „fer“, ali po prevelikoj ceni. Uostalom, sudije koje su plaćene ogroman novac ne bi trebalo da imaju luksuz da toliko loše sude i da budu toliko nesigurne u svoje odluke da zbog toga prekidaju utakmicu i po više od deset puta. Plaćene su da odrade svoj posao kako treba, a ako to ne urade, zaslužuju suspenziju – pa će suditi bolje sudije.

Gledaoci žele uzbuđenje, ritam, dramatičnost, emociju, a ne da gledaju u leđa sudijama 20 minuta po utakmici.

Pet stvari koje Zvezdu guraju ka vrhu Evrolige

Rešenje: Dovoljno je da trener može da ima ukupno dva čelendža, bez obzira na to da li su tačni ili netačni, od kojih bi poslednji mogao da se iskoristi samo u poslednja dva minuta.

Sudija može samo jedanput da iskoristi ovo pravilo na svoju inicijativu po poluvremenu. Upoznat sam da Evroliga takođe razmišlja o ovoj promeni i nadam se da će je implementirati.

Zbog najbitnijih. Gledalaca. Jer bez njih ne bi bilo ni nas.