Matijašević posle prelaska u Salcburg: Majka još plače, otac prikriva suze

Čukarički je nastavio nisku velikih transfera, a jedan od najvećih svakako je i ovaj poslednji, Filip Matijašević je potpisao ugovor sa austrijskim Salcburgom do juna 2031. godine. Ofanzivni vezista će se na kraju sezone sa Banovog brda preseliti u Austriju.

Po povratku iz Salcburga Matijašević je za sajt Čukaričkog preneo prve utiske, uz naglasak da će do kraja sezone biti igrač Čukaričkog, i da mu je prioritet da se od matičnog kluba oprosti na najbolji mogući način.

TERZIĆ ME DOČEKAO KAO BRATA

– Trudim se da glavom budem u Beogradu i u Čukaričkom. Imao sam prilike da dva dana boravim u Salcburgu, gde sam i gledao meč između mog budućeg kluba i bečke Austrije, to je svakako jedan od najvećih derbija u njihovom šampionatu. Obavljeni su lekarski pregledi, potom i promocija, potpisan je ugovor, imao sam priliku i da razgovaram sa sportskim direktorom i drugim ljudima iz kluba. Izuzetno sam zahvalan i Aleksi Terziću, koji me je tamo dočekao kao brata, on me je izveo na teren, pokazao mi neke stvari i dao vrlo korisne savete, uz naglasak da uživam u Salcburgu – rekao je je na startu razgovora Matijašević, koji je 4. marta ove godine proslavio punoletstvo.

Ugovor je potpisan na pet godina, što svedoči u prilog tome da će Matijašević biti jedan od budućih projekata Salcburga.

– Velika je privilegija biti u takvom klubu i dobiti dugoročan ugovor. Na meni je da to poverenje opravdam i da pružim maksimum, da se borim da što pre budem u prvom timu. Počeću pripreme sa ekipom, takav je dogovor, spremiću se, moraću da naučim jezik, pa ćemo videti kojim tempom će sve teći. U klubu su mi predočili da je sve na meni, to je najvažnije.

POSEBNA ZAHVALNOST ĐULIKI

Želeo je Matijašević da se vrati na početak, a on je vezan za Čukarički, želeo je i da pomene trenere sa kojima je radio tokom staža u mlađim kategorijama, ali i u prvom timu.

– Prošao sam čitavu Omladinsku školu Čukaričkog, od 2015. godine. Prvi trener mi je bio Vladimir Bulatović, sa njim sam proveo početak, od baze do petlića, zahvalan sam mu što me je naučio prvim fudbalskim koracima, on me je spremio za ono što me je dalje čekalo. Potom sam otišao u selekciju koju je predvodio Marko Martać, tu je sve krenulo da se razvija ubrzanim tempom, dobio sam dosta samopouzdanja, davao sam dosta golova, imao veliki broj asistencija, što mi je pomoglo da se već tada pridružim starijoj generaciji. Dalje sam nastavio saradnju sa Acom Tomovićem, kratko smo radili, ali imamo perfektan odnos, čujemo se i privatno. Više mi je pomogao savetima – istakao je Matijašević, koji je potom nastavio:

– Potom je došao Aleksandar Petrović, on je baš stao iza mene, verovao je u moj potencijal, iako smo kratko sarađivali, već sam bio prebačen kod Slobodana Dinčića, pa kod Lazara Popovića, kod kojeg sam igrao i najlepši fudbal u tih godinu dana. On mi je ponajviše pomogao, ali da se niko ne naljuti moram posebno da istaknem Đorđa Aćimovića Đuliku, kad niko nije verovao u mene, on je to činio, ne postoje reči kojima mogu da mu se na tome zahvalim. Kratko sam radio sa Pavlom Delibašićem, a potom sam otišao kod Mihajla Trajkovića, pa i kod Marka Savića. Svim trenerima koje sam pobrojao sam beskrajno zahvalan, ali bih želeo da istaknem i Nikolu Lazetića, koji je uvek stajao iza mene, i kad je bilo i dobro i kad je bilo loše, mnogo ga cenim, uz Đuliku njemu sam i najzahvalniji na podršci.

DEBITOVAO KOD MARKA SAVIĆA

Priznao je Filip da je početak sa prvim timom bio vrlo težak i da je prolazio kroz brojne poteškoće u tom periodu.

– Mislio sam da sam psihički dosta jak u glavi, ali onda je došao prvi tim i pritisak koji se podrazumeva u tom rangu. Marko Savić mi je tada mnogo pomogao, dao mi je šansu da debitujem sa 16 godina, odradio sam dobre pripreme. Sve to mi je mnogo značilo, ali prvih šest meseci je zaista bilo teško, iskreno bilo je i suza, svega… Mnogo mi je žao što smo tada igrali plej-aut, ali ove je već mnogo bolje, iako smo nažalost izgubili trku za plasman u Evropu. Bilo je mnogo lepih momenata, verujem da će ih biti i do kraja sezone – rekao je Matijašević, pa nastavio:

– Bilo je i onih manje lepih trenutaka, promašen penal u Zaječaru protiv OFK Beograda, utakmica u Surdulici, pa protiv Vojvodine na Banovom brdu… Sve je to bila škola i sigurno je da je čitava ekipa očvrsnula posle toga, a i meni je sve to pomoglo. Znam koliko je bilo teško u pojedinim momentima, znam i kako je otac Vladimir to proživljavao. Ogromnu zahvalnost dugujem i Milanu Lešnjaku, koji je bio direktor mlađih kategorija, potom me je trpeo i u nekim utakmicama, kod njega sam odigrao najviše mečeva, postigao prvi gol, on je bio tu u Čukaričkom kroz čitavu moju karijeru. Sada sam dobio korisne savete i od Marka Jakšića, naučio sam nešto novo. Istakao bih i Olivera Kovačevića, koji je dugo uz mene i koji je takođe bio velika podrška.

Mnogo je onih kojima bi mladi fudbaler hteo da se zahvali.

– Kad bih nastavio da nabrajam, da pominjem bivše i sadašnje saigrače, ne znam ni koga bih prvo izdvojio, potrajalo bi. Istakao bih ipak drugare iz moje selekcije, moje vršnjake, stekao sam prijatelje za čitav život. Imam obavezu da i ja njih podržim, ponekad dok sam gledao utakmice Omladinske lige bilo mi je žao što i ja nisam sa njima na terenu.

OČEV SAVET KOJI NIJE POSLUŠAO

Priznao je Filip da je od oca Vladimira (sportski direktor Čukaričkog) dobijao brojne savete i da je gotovo sve prihvatio, osim jednog.

– Otac mi je uvek pričao da ne čitam komentare, nikad ga u tome nisam poslušao. Možda je to i jedan od retkih saveta koje mi je dao, a da ga nisam prihvatio. Neizmerno sam zahvalan čitavoj porodici, majci Oliveri, braći Luki, Relji i Lavu, mojim kumovima, svi su bili uz mene. Eno, majka i dalje plače, otac prikriva, braća su srećna, podržavaju me. Nema dileme da je otac bio najveći kritičar, ali da me je tapšao po ramenu i da možda nekada nije i preterivao, teško da bih došao do ovog nivoa – priznao je Matijašević, pa nastavio:

– Verujte mi, nikakvih protekcija ovde nisam imao, nikakvih guranja nije bilo. Ljudi mogu da veruju u to ili ne, ali najbolje znam kroz šta sam sve prošao. Bilo je kritika i od saigrača, i od ljudi koji su oko mene, sve dobronamerno. Dešavalo se i da patim posle nekih utakmica, ali sve je to bio deo razvoja, deo mog fudbalskog odrastanja. Nadam se da ću se klubu odužiti dobrim igrama do kraja sezone i pobedama.

Kad se priča o lepim momentima, javnost prvo pomisli na gol Partizanu, u pobedi od 4:1 na Banovom brdu.

– Verujte mi, bilo je i lepših momenata u mlađim kategorijama koji mi prvi padaju na pamet. Sigurno kad su mi rekli da ću potpisati prvi ugovor, mnogo mi je to značilo u tom trenutku. Drugo, gol Teleoptiku u Kadetskoj ligi. Sećam se te utakmice koja je došla posle reprezentacije, u momentu gde u prvih 20 minuta nisam mogao da se sastavim, a baš to je bila jedna od retkih utakmica koju je otac uživo posmatrao. Slučajno sam u jednom trenutku pogledao ka delu tribina gde je on bio, imao je naravno komentar u svom stilu na moj račun. Nije prošlo mnogo vremena, dao sam gol makazicama, on se tada pokupio i otišao, a to mi je mnogo značilo u tom trenutku. Jeste, i gol Partizanu, protiv kakvog protivnika, u kakvom momentu. I naravno, prvi poziv u reprezentaciju, sećam se da sam bio u školi, tada sam plakao kao kiša. To mi je možda i najlepši momenat do sada, reprezentacija je nešto što rečima ne mogu da opišem, uvek želim da igram za nacionalni tim. Krajnji cilj mi je da dođem do „A“ reprezentacije, ali je dug put do toga. Lepo je bilo nedavno raditi i trenirati sa najbiljim igračima domaće lige, u Sportskom centru u Staroj Pazovi, na glavnom terenu, sa selektorom koji je usadio španski mentalitet kod nas. Taj jedan dan nam je svima mnogo značio.

IDOLI SU VLAHOVIĆ I KATAI

Kad pominjemo „A“ reprezentaciju, Matijašević je istakao da ga posebno fascinira Dušan Vlahović, odnosno njego karakter.

– Za mene je on najbolji špic na svetu, sve mi se kod njega sviđa, posebno taj karakter. Naravno, svi momci u reprezentaciji su izvrsni igrači, suvišno je trošiti reči. Ali, ako jednog moram da isatknem, to je definitivno Vlahović. A u domaćoj ligi, po mom mišljenju je to Aleksandar Katai, majstor fudbala.

Fudbalske sudbine su čudne, ali Filip je istakao da ne bi voleo da igra protiv Čukaričkog u evropskim takmičenjima.

– To nikako ne bih voleo, baš bi mi bilo teško da igram protiv Čukaričkog. Mom klubu želim sve najbolje, verujte mi neće biti većeg navijača od mene i siguran sam da će se već naredne sezone izboriti za plasman u Evropu. A kad već dođu tamo, neka izbegnu Salcburg – nasmejao se Matijašević.

Za kraj, Filip je želeo da istakne jednu činjenicu.

– Mnogo mi je drago kad vidim bivše saigrače, koji su približno mojih godina, da su otišli u sjajne klubove i da tamo igraju. Pogledajte samo kakve nastupe imaju Cvetković u Anderlehtu, Bačanin u Bazelu, Miladinović u Sent Etjenu, Đorđe Petrović u Bornmutu… I to je dokaz da je Čukarički najbolji klub za razvoj mladih igrača u Srbiji, a siguran dam da će narednih sezona izbaciti još dobrih igrača iz Omladinske škole, A još jednom ponavljam, apsolutno svima sam u klubu zahvalan, bez izuzetka – zaključio je Filip Matijašević.