Genetski kod koji ne greši: Možda nas je 7 miliona, ali Srbija će se još dugo ponositi košarkom

Dok se po košarkaškim kuloarima vodi debata o tome kako „nemamo plejmejkere“ i kako nam „bazen talenata presušuje“, jedna beogradska noć bila je dovoljna da sve te teorije padnu u vodu.

Ono što su Bogoljub Marković i Stefan Miljenović priredili u krcatom „Pioniru“ protiv turskih evroligaških zvezda nije bio samo dobar basket – to je bila lekcija iz patriotizma i dokaz da Srbija i dalje ima „materijal“ za svetski vrh. Na kraju smo videli da je to važnije od poraza, utakmice, a i čitavih kvalifikacija.

U zemlji od jedva sedam miliona ljudi, koja redovno igra na jednu loptu sa američkom mašinerijom od 340 miliona, košarka nije sport. To je genetski kod. A Marković i Miljenović su najnoviji čuvari tog koda.

Bogoljub Marković: Centar koji „izgara“ za svaku loptu

Sa svojih 20 godina, Bogoljub Marković (rođen 2005. godine) večeras je izgledao kao veteran koji iza sebe ima stotine ovakvih bitaka. Njegovih 19 poena, uz četiri skoka i tri asistencije, samo su suva statistika. Ono što se ne vidi u brojkama je način na koji je „izgarao“ za svaku loptu, kako je postavljao leđa za tim i kako je, u trenutku kada se meč lomio, bez trunke straha uzimao istu u svoje ruke.

Marković je dete koje raste uz svest da dres Srbije teži tonu, ali on ga nosi sa lakoćom. Njegova zahvalnost selektoru i saigračima pokazuje da smo dobili ne samo vrhunskog igrača, već i momka koji razume šta znači biti deo „zemlje košarke“.

Stefan Miljenović: Odgovor na pitanje o plejmejkeru

Godinama slušamo kako je pozicija „jedinice“ najkritičnija u našem sistemu. A onda se pojavi Stefan Miljenović. Momak koji je sa 23 godine preuzeo odgovornost da organizuje napad protiv Atamanovih „pit-bulova“. Njegovih 10 poena i ona trojka uz zvuk sirene kojom je podigao dvoranu na noge, odgovor su svima koji sumnjaju.

Miljenović nije samo plejmejker; on je lider nove generacije koji razmišlja brzo, igra agresivno i ne povlači se pred imenima poput Džedija Osmana. Njegova igra je potvrda da ne fali nama plejmejkera, već nam fali strpljenja da te momke sačekamo i verujemo im.

Verujte trenerima – oni znaju gde raste zlato

Često zaboravljamo da su igrači poput Jokića, Bogdanovića, a sada Markovića i Miljenovića, proizvod specifične srpske trenerske škole. Dušan Alimpijević je večeras pokazao hrabrost kakva se retko viđa – bacio je „klince“ u vatru protiv najjačih i oni su mu vratili borbom do poslednjeg daha.

Moramo verovati ljudima koji stvaraju ove momke. Srbija je plodno tle koje će uvek izbaciti nekog novog Teodosića ili Jokića, dokle god imamo trenere koji smeju da im daju loptu u ruke kada je „vruće“.

Zaključak: Vidimo se na Bosforu!

Večeras je Turska odnela pobedu, ali Srbija je dobila nešto mnogo vrednije – miran san za budućnost.

U ponedeljak u Istanbulu ponovo ćemo gledati momke koji izgaraju za Srbiju. Budite uz njih!