„Da ga niste pomenuli, ne bih znao da je još na snazi“: Janko Benša pred Beogradski polumaraton o rekordu starom 27 godina

Pred nedeljni Šesti Beogradski polumaraton, u centru pažnje je ponovo vreme 1:02:11 – rezultat koji je Janko Benša istrčao davne 1998. godine u Usteru i koji već 27 godina stoji kao državni rekord Srbije u polumaratonu. Najbolji srpski trkač na duge pruge, Elzan Bibić, pokušaće u nedelju da ga napadne.

Benša, koji danas živi i radi u Arizoni, pristao je da za MaxBet Sport podeli svoja sećanja, emocije i život nakon profesionalne karijere.

Njegovi odgovori su iskreni, topli, intimni – ne iz perspektive sportiste koji brani rekord, već čoveka koji je odavno krenuo dalje.

Kako danas gledate na to što bi Vaš rekord star 27 godina mogao biti oboren ovog vikenda u Beogradu? Da li u Vama budi neko posebno osećanje?

– Da budem iskren, o tom rekordu već dugo uopšte ne razmišljam. Da ga niste pomenuli, verovatno ne bih ni znao da je još uvek na snazi. Posle 27 godina ne vezujem za njega nikakvo posebno osećanje.

Koje Vam je sećanje na trku u Usteru 1998, kada ste postavili rekord, i danas najsnažnije?

– Sećanje na Uster 1998. je vrlo posebno. Prvih osam kilometara, a onda i poslednja četiri, osećao sam se izvanredno. Između tih delova sam se mučio, ali upravo ta kombinacija borbe i kasnijeg naleta snage danas budi lepe uspomene. Bio sam mlad, zaljubljen u svoju sadašnju suprugu, koja je takođe trčala na tom prvenstvu, a uz stazu je bio i moj pokojni trener Aca Petrović. Trčao sam rame uz rame sa najboljim svetskim trkačima. Sve to zajedno čini da Uster nosi posebno mesto u mom sećanju.

Beogradski polumaraton 2025: Nova trasa, 5.000 trkača, i Bibić u „lovu“ na rekord

Kako iz današnje perspektive vidite razvoj dugoprugaškog trčanja u Srbiji? Da li pratite takmičenja i karijere atletičara poput Elzana Bibića?

– Moram da priznam da sport danas uopšte ne pratim, pa ne mogu mnogo da kažem o razvoju dugih pruga u Srbiji. Tek kada sam dobio Vaš mejl, pogledao sam ko je Elzan Bibić i koje rezultate je ostvario. Otkako sam završio atletsku karijeru, maksimalno sam posvećen porodici, poslu i pomaganju drugima – isto onoliko koliko sam nekada bio posvećen atletici i treninzima.

Tokom 1990-ih predstavljali ste Jugoslaviju na najvišim svetskim takmičenjima. Koliko Vam je međunarodno iskustvo pomoglo u izgradnji karijere i mentaliteta elitnog trkača?

– Međunarodna takmičenja su me oblikovala ne samo kao sportistu, već i kao čoveka. Posmatrajući kako drugi treniraju, kako se ponašaju i žive, počeo sam da sagledavam sopstvene mane i slabosti. Ta iskustva su mi pomogla da promenim sebe i da rastem – ne samo u sportu, već i kao osoba, u svakom aspektu svog života.

Po čemu najviše pamtite svoje američke godine, posebno pobedu na maratonu u Ostinu 2000. kad ste startovali kao pejsmejker?

– Američke godine takmičenja najviše pamtim po preživljavanju. Trčao sam ogroman broj trka kako bih svojoj porodici i sebi obezbedio život u novoj zemlji, i svaka od njih bila je važna lekcija i izazov. Te godine su me naučile disciplini, upornosti i snazi da se izborim sa svim teškoćama – ne samo na stazi, već i u životu. I upravo zbog toga su mi te godine ostale posebno drage i nezaboravne.

Danas ste deo tima Univerziteta Arizona. Kako izgleda Vaš život danas i da li ste još na bilo koji način povezani sa atletikom?

– Moj život u Arizoni je miran i ispunjen. Svakog jutra, kada se probudim i pogledam u nebo, vidim sunce i setim se Boga, svih puteva kroz koje me je vodio i pratio, i zahvalim Mu se za sve blagodati u životu. Sa atletikom sam danas povezan uglavnom kroz prijateljstvo – posebno kada posetim svog prijatelja Miloša Mitrića u Srbiji. Miloš me natera da, iako nisam u treningu i sa ponekim dodatnim kilogramom, trčim neku trku, a onda me pobede on i njegov dvanaestogodišnji sin Sava. To su trenuci koji me nasmeju, vrate u dane kada sam bio aktivan i podsete koliko sport i prijateljstvo i danas mogu biti zabavni.

Kad ste poslednji put boravili u Srbiji? Da li planirate skoro dolazak? I da li Vam Beograd budi nostalgiju?

– U Srbiji sam bio pre nekoliko nedelja, baš u Beogradu, kod prijatelja Miloša Mitrića. Ja sam seosko dete i najviše volim da provedem vreme u prirodi, na selu, tako da mi Beograd ne budi nikakvu nostalgiju. Čim stignem u grad, želim da pobegnem od buke i zagađenja i da se vratim miru koji volim.