ISPOD RADARA Još jedan rekord koji bi uskoro mogao da bude oboren na Mundijalu!

Francuska i Argentina zakazali su svoj okršaj u velikom finalu Svetskog prvenstva u Kataru, koje je na programu u nedelju od 16 časova. Euforija je ogromna, pogotovo u taboru južnoameričke selekcije, ponajviše zbog činjenice da je ovo gotovo izvesno poslednja prilika da Lionel Mesi postane prvak sveta sa „gaučosima“. Već nekoliko dana unazad se konstantno priča o rekordima koje je tridesetpetogodišnji Leo ili već oborio, ili bi mogao to da uradi posle eventualnog trijumfa za dva dana. Ipak, još jedno ogromno dostignuće takođe je u opasnosti da bude izjednačeno, a nekako nepravedno prolazi „ispod radara“, pre svega zbog činjenice da veliki broj ljudi nije upućen u čitavu priču.

U glavnoj ulozi je Didije Dešan, sada već dugogodišnji selektor reprezentacije Francuske. Kao što mnogi od vas verovatno i znaju, samo dve države su uspele da osvoje dva Svetska prvenstva uzastupno (tzv. „back to back“), Italijani 1934. i 1938. godine, odnosno Brazilci 1958. i 1962. godine. Na prvu loptu biste pomislili da su isti treneri predvodili svoje nacionalne timove do duple titule na Mundijalima, ali mnogi zaboravljaju činjenicu da je u Brazilu došlo do smene selektora između ova dva ogromna uspeha, stoga je italijanski stručnjak ostao usamljen na listi trenera koji su u dva navrata podizali „boginju“. Njegovo ime je Vitorio Poco!

BARNLI – MIDLZBRO 1&GG OČEKUJTE ZABAVU NA TURF MURU

„Stari majstor“, kako su ga u rodnoj zemlji nazvali, rođen je davne 1886. u Torinu, a danas se smatra jednim od začetnika ideje o čuvenoj formaciji koju svi znamo kao „4-3-3“, tačnije, bio je prvi u svetu fudbala koji se usudio da nešto promeni u samoj postavci igrača na terenu. Pazite, to je čovek koji je u razmaku od samo četiri godine dva puta bio prvak sveta, a koliko ljudi je zapravo ikada čulo uopšte za njega? Jako mali broj, ali to nije nikakva slučajnost, kao što na prvu pomisao izgleda. Dobro se spremite za nastavak ovog štiva, biće turbulentno.

Gospodin Poco je preuzeo kormilo italijanskog nacionalnog tima 1912. godine, kada još uvek na „čizmu“ nije kročio nadaleko čuveni fašistički pokret. Vitorio nikada nije sebe poistovećivao sa takvim ideologijama, niti je bio član bilo kakve političke partije, ali je njegova priča usko povezana sa tzv. ekstremnom desnicom, čije je delovanje kulminiralo diktaturom Benita Musolinija.

Mnogi fudbalski eksperti i poznate ličnosti iz sfere sporta u Italiji upravo u tome pronalaze razlog nepopularnosti Vitorija među prošlim generacijama. Videli ste gore koje su to dve godine (1934. i 1938.) kada su Italijani dominirali svetskim fudbalom – baš u tom periodu je fašizam cvetao u Evropi, tako da su ove titule sporne baš zbog činjenice da su osvojene u doba vladavine tok okrutnog režima.

„Osim ako ne biste napustili zemlju, bilo je jako teško izbeći sva ta dešavanja. Ista stvar kao i kod regrutacije mladih momaka u nacističkoj Nemačkoj (Hitler). To je isti režim, samo malo drugačija verzija. Mnogo ljudi je opisivalo Poca kao čoveka koji se podređuje režimu – radije će biti deo toga nego mu se suprotstaviti“.

BREDFORD – ROČDEJL 1 HJUZ OVO MORA DOBITI

Kao što i sami znate, kada jedna tako jaka i dominantna struja zavlada državom, normalno je da će vremenom celokupna situacija da se odrazi i na sve druge sfere unutar iste, pa tako i sam fudbal. Musolinijev režim je izrodio velike promene, diktatura se doslovno ogledala čak i u sportu, ogroman novac je uložen u Seriju A i razvoj mladih igrača, ali su sve kontrolisali isključivo i samo ljudi koje je „El Duče“ zadužio za to.

Te 1934. godine je Italija bila domaćin Svetskog prvenstva, što znači da su oči čitavog sveta uprte baš na Apeninsko poluostrvo. A šta dalje proizilazi iz toga? Naravno, šansa da, ukoliko „azuri“ trijumfuju na Mundijalu, predstave ostalim državama svoje uređenje i ideologiju, odnosno, zadobiju status moderne nacije čiju će ideologiju poželeti da naslede i mnogi drugi.

Iako su Italijani bili taktički i fizički veoma spremni, a takođe su imali i ogromnu podršku publike, kruže priče da se Benito Musolini pred svaki ključan meč sastajao sa sudijama i davao im instrukcije (čitaj pretio), kao i da su „azuri“ i te kako favorizovani od strane arbitara tokom čitavog prvenstva. Zamislite koliko je sve daleko išlo kada je asocijacija Švajcarske suspendovala svog sudiju jer su mu odluke suviše „naginjale“ ka Špancima, u okršaju sa Italijom.

 (AP Photo/David Vincent)

Uprkos brojnim kontroverzama, Poco je zaista bio genije, njegova ekipa je primila samo tri pogotka na pet mečeva, popularni „katenaćo“ zapravo se prvi put pojavio kroz formaciju koju je forsirao baš Vitorio na tom prvenstvu.

„Kod Poca, umesto centralnih bekova ste imali jednog defanzivca koji sprovodi loptu, sredina terena je postala mnogo važnija, pogotovo unutrašnji desni i levi igrači, kako su ih tada zvali“. Još jedna stvar kojom Pocov „pionirski“ posao i epitet „fudbalskog oca“ može da se pohvali jeste činjenica da je prvi insistirao na tome da trener ima punu kontrolu nad ekipom, te da preuzima potpunu odgovornost za sve što se dešava na terenu.

BARNSLI – BARTON 1&D2+ TAJSKI SU KVALITETNIJI

Vitorio je čak dovodio i ljude koji su imali italijanske korene, ali nisu rođeni u zemlji. Bilo je tu fudbalera koji su npr. igrali prethodni Mundijal za Argentinu. Musoliniju se ta ideja nije dopala, ali pomisao na to da će Italija ojačati, u fudbalskom smislu, navela ga je na to da razmišlja kako će samim tim i uticaj njegovog režima biti evidentniji, pogotovo ukoliko se ostvari zacrtan uspeh.

Igrači su trenirali kao da se spremaju za rat, štaviše, jednom prilikom su čak marširali šumom, kao vid fizičke pripreme za utakmice. Poco je nastavio da uspešno razvija svoj sistem, na Olimpijskim igrama 1936. je osvojio zlato, a dve godine kasnije je postao prvi selektor koji je osvojio SP na teritoriji neke druge države.

Francuska je ugostila sve zemlje te 1938. godine, a Italijani su svoj prvi meč igrali protiv Norveške u Marselju. Naravno, odmah je došlo do ozbiljnih sukoba i tenzija, s obzirom na to da su italijanski igrači, po nalogu Vitorija Poca, pre utakmice pozdravili publiku jednim čuvenim fašističkim pozdravom – poznatijim i kao prosto „podizanje ruke“. Kako su „azuri“ napredovali kroz naredne faze, tako je animozitet prema njima kod gotovo svih drugih navijača rastao, a uporedo je i tenzija oko političkih dešavanja polako dostizala svoj maksimum. Zamislite koliko je sve daleko išlo kada su Italijani npr. odlučili da iz protesta ne igraju u svom nominalnom gostujućem dresu, već su promenili boju opreme u crnu.

Što se samog terena tiče, na scenu je stupio legendarni Đuzepe Meaca, koji je bio maestralan tokom čitavog turnira. „Udarna igla“ u Pocovom timu je pomogla Italiji da prebrodi Francusku, a potom i da izbaci Brazil u polufinalu. Mađari su pokušali da iznenade u velikom finalu, ali kolike su im zaista šanse bile za to? Ubedljiv trijumf rezultatom 4:2 i druga uzastupna titula Italije na Mundijalima.

ARGENTINA – FRANCUSKA 2 DRUGA TITULA U NIZU

Postoji jedan zanimljiv istorijski detalj koji nije zvanično potvrđen, ali ga često apostrofiraju u italijanskim krugovima – Benito Musolini je, navodno, kontaktirao igrače neposredno pre finalnog meča, uputivši im jasnu poruku koja je glasila: „Pobedite ili umrite“. Tu je i zapravo bio kraj Pocove trenerske karijere, s obzirom na to da se zbog Drugog svetskog rata sledeće SP odigralo tek 1950. godine, a do tada je Vitorio izopšten (doslovno) iz italijanskog fudbala od vlasti koja je svrgnula fašiste sa prestola. „Veliki majstor“ se u nastavku života bavio novinarstvom, a preminuo je 1968. godine.

„Poco je bio veliki vođa i dobro je motivisao igrače na terenu. Fudbal je doživljavao kao rat, doslovno je izgledao kao da ste rat preneli na teren“.

Tu se i završava ova naša današnja priča, priča o čoveku koji je postavio standarde, ali se zbog spoljnih uticaja i stanja u državi nikada nije „izborio“ u narodu za status legende.

Dešan ima priliku da se pridruži Pocu, a da li će je iskoristiti videćemo za dva dana, kada nas očekuje pravi spektakl!

Dulle Varney