Partizan danas nema problem samo sa rezultatima – već sa tim ko i na koji način donosi odluke u klubu. Jer kada formalne funkcije ne prate stvarnu moć, klub ulazi u zonu u kojoj odgovornost postaje nejasna, a odluke deluju kao proizvod odnosa, a ne sistema. Ako se pogleda formalna struktura, Partizan deluje kao jasno organizovan sistem. Ako se pogleda praksa onda deluje kao skup funkcija bez jasne linije odgovornosti.

Rasim Ljajić je predsednik kluba. Predrag Mijatović potpredsednik za sportska pitanja. Danko Lazović generalni direktor. Milka Forcan potpredsednica za poslovnu politiku. Vojin Lazarević deo upravljačke strukture.

Na papiru podela deluje logično. U praksi ostaje nejasno gde se nadležnosti preklapaju i gde se zapravo donose ključne odluke.

Jer ako je sportski sektor u nadležnosti Mijatovića, kako je moguće da se ključne sportske odluke donose bez njega? Ako je Lazović generalni direktor, zašto se njegovi potezi ne prepoznaju kao centralni operativni pravac kluba? Ako je Forcan zadužena za poslovnu politiku, gde se završava taj domen, a gde počinje uticaj na sportske odluke?

Dodatni problem je što u takvoj strukturi pojedina imena imaju uticaj koji prevazilazi njihove formalne funkcije, dok se druga gotovo i ne pojavljuju u javnom prostoru – poput Vojina Lazarevića, čija uloga ostaje gotovo nevidljiva.

Takav model ne mora nužno da bude loš, ali samo ako postoji jasna koordinacija i jedinstven pravac. U Partizanu se, međutim, stiče utisak da postoji više paralelnih pravaca, bez jednog centra odgovornosti.

I u takvom sistemu, funkcije postoje, ali odgovor na pitanje iz naslova i dalje izostaje.

Ko donosi odluke u Humskoj?

Na papiru, odgovor postoji. U praksi postaje nejasan čim se dođe do konkretnih odluka.

U sportskom sektoru, Predrag Mijatović je čovek koji bi trebalo da ima ključnu reč. I u prethodnom periodu, upravo je on bio najvidljiviji kada su u pitanju odluke, komunikacija sa javnošću i konkretni potezi.

Problem nastaje u trenutku kada se ključne odluke donose mimo tog okvira – kroz Upravni odbor, često bez njegove podrške. U takvoj postavci, funkcija ostaje formalna, a odlučivanje se seli na drugo mesto.

Posebno se nameće pitanje konkretne uloge Danka Lazovića i Milke Forcan u svakodnevnom funkcionisanju kluba. Njihov uticaj deluje veći od formalnih ovlašćenja, ali bez jasnog javnog objašnjenja i bez vidljive strategije koja prati takve odluke.

U praksi to znači sledeće, oni koji su najvidljiviji preuzimaju odgovornost, dok se ključne odluke često donose u krugu koji nije jednako izložen javnosti. Utisak je da u ovom trenutku postoji paralelan sistem odlučivanja, što u ozbiljnom klubu teško može da donese stabilnost.

Zašto se Partizan stalno deli? I šta to govori o pravcu kluba

Lični interesi ispred ljubavi prema klubu

Takav model odlučivanja neminovno vodi u sukob i to je ono što je danas najvidljivije u Partizanu. Ono što javnost vidi i šta prvo zapada za oko jesu sukobi u Upravnom odboru.

Sa jedne strane nalazi se Predrag Mijatović, dok su na drugoj ostali članovi uprave. Takav odnos teško može da donese stabilnost.

Jer problem više nije samo u razlikama u mišljenju, već u načinu na koji se te razlike rešavaju. Preglasavanje odnosom 4:1 ne može da bude model upravljanja, već signal da unutar sistema ne postoji minimum saglasnosti oko ključnih odluka.

U prethodnom periodu, kada su se donosile ključne odluke, u javnosti je najčešće bio prisutan upravo Mijatović. Sa druge strane, utisak je da su Danko Lazović i Milka Forcan znatno manje prisutni u javnosti.

To više nije samo pitanje komunikacije, već raspodele odgovornosti – jer oni koji donose odluke ne stoje uvek iza njih pred javnošću. Ne može se zanemariti ni činjenica da je Mijatović u određenom periodu pokušavao da ima ključnu ulogu u odlučivanju. Ali u sistemu u kojem nema saglasnosti, pokušaj centralizacije završava se sukobom, a ne stabilnošću.

Možda najvažnije pitanje u ovom trenutku jeste gde je zajednički interes kluba. Jer ljudi koji su preuzeli Partizan došli su sa idejom da pomognu i stabilizuju situaciju. Ljubav prema crno-beloj boji navodno je bio jedini cilj zbog kojeg su se vratili ili prvi put kročili, kako ko, u Humsku ulicu.

Upravo zato se nameće dilema zbog čega razlike ne mogu da se prevaziđu u korist zajedničkog cilja. Ljubav prema klubu često se ističe kao motiv, ali utisak je da ona još nije pretočena u jedinstven i usaglašen rad. A bez toga, teško je očekivati da Partizan napravi iskorak koji se od njega očekuje.

Zašto su javna saopštenja postala svakodnevica u Partizanu?

Monitoring kao ogledalo sistema

Jedan od najvažnijih segmenata u funkcionisanju Partizana bio je monitoring. Upravo na tom pitanju najbolje se vidi kako sistem funkcioniše ili ne funkcioniše.

U ranijim ciklusima, rešenja su dolazila kroz angažman Mijatovića, iako to nije bio njegov formalni resor – što je već tada bio signal da sistem ne funkcioniše kako bi trebalo.

Gde je u svemu tome Danko Lazović, generalni direktor kluba? Zar to ne bi trebalo da bude njegov deo posla? Gde je u svemu tome predsednik kluba Rasim Ljajić? Šta za to vreme radi Milka Forcan?

Ovog puta, rešenje jeste pronađeno, ali kroz potez koji više liči na gašenje požara nego na sprovođenje jasnog plana.

Prodaja Andreja Kostića omogućila je da se problem zatvori kratkoročno, ali je otvorila pitanje dugoročnog pristupa i pokazala da klub reaguje pod pritiskom, a ne kroz unapred definisanu strategiju.

Upravo zato ovaj slučaj ne govori samo o finansijama, već o načinu upravljanja – jer kada ključna rešenja dolaze ad hoc, teško je govoriti o sistemu.

Koga će Partizan morati da proda do juna? Posle Kostića stiže novi test zbog monitoringa

Prodaja Kostića – odluka bez konsenzusa

Kako bi obaveze prema UEFA bile rešene, prodat je Andrej Kostić. Talentovani napadač, koji je letos stigao iz podgoričke Budućnosti i već nagovestio ozbiljan potencijal, prodat je sa svega 18 godina i to u trenutku kada je mogao da predstavlja dugoročan projekat kluba.

Transfer je realizovan za oko osam miliona evra, uz 3,5 miliona odmah i ostatak kroz bonuse, pri čemu Partizan ima i obavezu od 600.000 evra prema Budućnosti – što dodatno relativizuje realan finansijski efekat ovog posla.

U takvom kontekstu, utisak da je igrač prodat ispod punog potencijala dodatno pojačava dilemu da li je odluka doneta iz potrebe ili iz plana. Nedugo posle realizacije transfera, Predrag Mijatović se oglasio i istakao da nije učestvovao u toj odluci.

To znači da je klub doneo jednu od ključnih sportskih i finansijskih odluka bez saglasnosti čoveka koji je formalno zadužen za sportski sektor. U takvoj postavci, pitanje više nije da li je transfer bio dobar ili loš, već ko je imao poslednju reč kada je donet.

Da li je moralo ovako? Partizan prodao Kostića za „siću“

Povratak Blagojevića – simptom, ne uzrok

Kada je reč o sportskom sektoru, dodatnu pažnju privlači način na koji je doneta odluka o povratku Srđana Blagojevića. Ova odluka nije problem sama po sebi, već način na koji je doneta, jer još jednom pokazuje da sportska logika nije jedini kriterijum u odlučivanju.

Prema informacijama koje su se pojavile, njegov povratak iniciran je od strane Danka Lazovića. To je potvrdio i sam Blagojević po povratku u Humsku. Sa druge strane, Predrag Mijatović je bio protiv povratka bivšeg stratega na klupu “parnog valjka”, ali je na tom UO preglasan 4:1.

U javnosti se šuška da je Blagojević ovoga puta dobio veću platu nego ranije, čak i dvogodišnji ugovor – iako zvanično tih informacija još nema.

Postavlja se sledeće pitanje, kakva je sudbina Srđana Blagojevića ukoliko dođe do promena na čelu klubu u narednom periodu. Ukoliko, recimo, novo rukovodstvo ne bi bilo za Blagojevića, Partizan bi bio dužan da njemu i njegovom stručnom štabu isplaćuje plate do pronalaska novog angažmana. U prilog tome govori i činjenica da je Blagojević jesenas tužio klub prilikom napuštanja klupe crno-belih.

Vanredna skupština kao jedini jasan odgovor

Utisak je da u ovakvom odnosu snaga Partizan teško može da funkcioniše na duži rok. Problem više nije samo u rezultatima ili pojedinačnim odlukama – već u modelu upravljanja koji ne daje jasnog nosioca odgovornosti.

Zbog toga se kao logično rešenje nameće vanredna skupština.

U međuvremenu, predsednik kluba Rasim Ljajić najavio je da će Skupština biti održana u periodu od juna do septembra, uz mogućnost formiranja nove uprave – što dodatno potvrđuje da ni unutar kluba ne postoji konačno rešenje za aktuelni model upravljanja.

Ne kao formalnost, već kao trenutak u kojem će se jasno definisati ko vodi klub, ko donosi odluke i po kom principu, jer bez toga svaka naredna sezona ličiće na ovu.

Sezona se bliži kraju, Partizan ne vodi bitku za titulu, nego za drugo mesto koje mu je ovog proleća izmaklo.

I dok se na terenu vodi borba za minimum ciljeva, van terena se i dalje ne vidi ko zapravo drži maksimum kontrole.