„Ko može da radi u Goztepeu, može bilo gde“: Koković o „paklu“ Turske i renesansi Železničara iz Pančeva

„U tom trenutku smo drugi na tabeli, upisujemo šestu pobedu za redom, 20.000 navijača skandira da ja treba da odem iz kluba. Mi smo tada pobedili Adanuspor kod kuće i oni kreću na turskom „Koković istifa“. Ja pitam prevodioca šta to znači, kaže: „Kokoviću, odlazi“

Za neke najprijatnije iznenađenje ove sezone u Superligi Srbije jeste pančevački Železničar. „Dizelka“ beleži sjajne rezultate, nalazi se na visokom četvrtom mestu tabele, a pored toga igra sjajan fudbal u kom je jasno uočljiv pečat trenera Radomira Kokovića.

Ekipa posle 15 kola ima 22 boda što joj je omogućilo četvrtu poziciju, koja na kraju sezone vodi u evropske kvalifikacije. Najzaslužniji za tako nešto jeste jedan od najperspektivniji srpski trener, čija je priča o dosadašnjoj karijeri zaista nešto neuobičajeno.

Naime, Koković je rođen 1984. godine u Kraljevu. Prve fudbalske korake napravio je sa šest godina i to u prvoj privatnoj školi fudbala u Srbiji. Igrao je fudbal do 30. godine, kada se potpuno prebacio na trenerski posao. Iako mlad za trenera, Koković u dosadašnjem delu karijere ima nekoliko fenomenalnih priča i anegdota sa raznih krajeva sveta, koje je ispričao u razgovoru za MaxBet Sport.

Kako su izgledali vaši fudbalski počeci, gde ste napravili prve korake?

– Meni je deda bio golman Slobode iz Užica i trener, otac mi je takođe igrao za Slobodu. Negde sam ja tu bio predodređen da nastavim porodičnu tradiciju. Počeo sam u fudbalskoj školi „Bubamara“ koju je osnovao moj otac. To je prva privatna škola fudbala u zemlji. Čovek je napustio svoj posao, prodao sve što ima i krenuo u to. Nastala je 1991. godine, a između ostalog je dala dosta reprezentativaca i nekoliko kapitena Crvene zvezde. Počeo sam u toj školi sa šest godina, imali smo fine uspehe sa tom školom. Naravno, rezultati na stranu, mnogo igrača je izašlo iz te škole poput Aleksandra Lukovića, Dušana Anđelkovića, braće Dudić, Aleksandra Trišovića… Bilo je mnogo dobrih igrača, što je kuriozitet s obzirom na to da Kraljevo nikada nije imalo superligaša. To su neki moji počeci, ta škola postoji i dalje. Krenulo je sporo, Sloga je imala primat u Kraljevu. Kada smo oformili te selekcije svaku utakmicu smo gubili ubedljivo, za šest meseci smo gubili, ali blaže. Posle sedam, osam meseci je bilo nerešno prvi put i od tada nas nikada više nisu dobili. Ta škola je preuzela primat u samoj zemlji, 1996. smo bili prvaci Jugoslavije, pobedili smo Vojvodinu u finalu. Tako da, sami moji počeci su vezani za nju i odatle je krenula moja dalja karijera. Otišao sam iz Kraljeva i prešao u Crvenu zvezdu.

DELIO SVLAČIONICU SA MRĐOM, BASTOM, MILOVANOVIĆEM I JANKOVIĆEM

Došli ste u Crvenu zvezdu kao kadet, ali niste se dugo zadržali.

– Bio sam u Zvezdi kao kadet, to je bila čuvena generacija ’84. Bili su tu Boško Janković, Dejan Milovanović, Dragan Mrđa, Dušan Basta… Nisam se mnogo naigrao pored takvih imena. Ubrzo sam prešao u OFK Beograd. Igrao sam na poziciji zadnjeg veznog ili štopera. Ima ona pesma gde je Nele Karajlić kaže: „Preslab za kik-boks, prejak za rokenrol“. Bio sam negde preslab za štopera, to sam najviše voleo da igram, a za veznog igrača nisam bio dovoljno „mekan“. Stalno sam bio u rascepu te dve pozicije, ali sam više igrao na poziciji zadnjeg veznog.

Mislite li da igrači koji igraju na tim pozicijama imaju predispozicije da budu uspešni i kao treneri?

– Tako se ispostavlja, uglavnom su to defanzivni igrači ili defanzivni vezni igrači. To je verovatno zbog te karakterne crte, odgovornosti i liderstva koje te pozicije uslovljaju.

Usledio je ulazak u seniorski fudbal. Ono što mnogo ljudi ne zna, a izuzetno je zanimljivo, vi ste diplomirali na Univerzitetu političkih nauka u Americi.

UNIVERZITET I FUDBAL U AMERICI

– Nisam bio dovoljno kvalitetan u tom momentu za prvi tim OFK Beograda. Bilo je opcija da odem na pozajmicu u drugu ili treću ligu, a onda mi se pojavila opcija da odem na koledž. Dobio sam stipendiju na jednom univerzitetu, pa sam u razgovoru sa porodicom odlučio da odem u Ameriku i nastavim da igram fudbal na tom univerzitetskom nivou. Do tada sam išao u gimnaziju, poslednje dve godine srednje škole sam pohađao internacionalnu školu kako bi se pripremio za koledž. Taj univerzitet u Americi se zvao Lojola, otišao sam 2003. godine. Stacionirani su u Baltimoru, bile su to jako lepe četiri godine za mene – rekao je Koković, pa nastavio:

– Fudbal se mnogo razlikuje od nečega što sam ja navikao. Postoji veliki uticaj engleske škole fudbala i veliki uticaj ostalih sportova. Moj kondicioni trener se bavio NFL-om, samo godinu dana ranije je osvojio titulu prvaka, osvojio je „Superbol“. Potpuni ludak, provodili smo sate i sate u teretani, prevrtali gume, udarali čekićem… Valjda je on smatrao da ako imaš veći biceps da ćeš biti bolji na terenu. Nisu baš razumeli prirodu fudbala. Ipak, kroz taj rad sam shvatio da jedan atleta mora da vodi računa o svom telu i da izvlači maksimum. Da potencijal koji ima razvije do krajnjih granica, a to može da se desi samo ako ideš van zone komfora. Svaki rast u životu to zahteva. Paralelno sa treniranjem i igranjem za koledž sam imao izuzetno rigoroznu nastavu i ispite, morao sam da odrađujem akademski i atletski deo u isto vreme, što je zahtevalo veliku odgovornost. Nisam imao apsolutno nikakve povlastice, nije slučaj kao na velikim univerzitetima gde superstarovi imaju povlastice. Mi ne, bio je to mali koledž, fudbal nije bio preterano popularan i tretirani smo potpuno isto kao ostali studenti.

Da li su vas možda zbunjivale one NFL linije na terenu?

– Kod nas na terenu nismo imali te NFL linije, ali sam igrao na dosta takvih terena u gostima. Navikneš se brzo, deluje čudno u početku, pa neku možeš da zameniš za šesnaestercom, ne znaš gde je linija gol auta… Malo je to šizofreno, ali navikneš se.

POVRATAK U SRBIJU

Posle četiri godine ste postali diplomirani politikolog, a onda je usledio povratak u Srbiju.

– Vratio sam se u Slogu iz Kraljeva, koja je bila srpskoligaš i nisam se izborio za mesto. Nisam imao minutažu i posle tri meseca sam napustio klub i otišao u Rad na probu. Ja sam potpuni anonimus, pao s marsa, došao na probu, bio 30 i neki igrač. Tu sam zadovoljio posle nekog vremena, pa sam vremenom postao standardni prvotimac i kapiten.

Da li to znači da ste na neki način fudbalski stagnirali u Americi?

– Ne znam šta da ti kažem. Nisam siguran gde bih završio da sam ostao u Evropi. Isto tako, sam siguran da je taj boravak u Americi mene izgradio kao ličnost. Ja sam negde dobio „x faktor“ kroz ceo taj „dril“ koji je povezan sa žestokim radom. Dobio sam ludačku motivaciju, želju za uspehom, takmičarski duh, što sam kasnije pretočio na teren. Bio sam svestan svojih kvaliteta, znao sam da nisam pretalentovan za igru u polju, ali sam želeo da budem neko ko je najpožrtvovaniji, najagresivniji, ko će da trči najviše, da ulazi u najviše duela, ko će da bude u svakom smislu timski igrač. Treneri vole takve igrače i na to sam kupio sebi mesto u Radu i kasnije u drugim klubovima. Tako sam stekao imidž jednog beskopromisnog fajtera koji daje celog sebe za tim.

Period u Radu je bio izuzetno dobar, a onda je usledila još jedna interkontinentalna epizoda.

– Bio sam u Radu taj neki period i već sam ulazio u neke godine, 26 ili 27. Nije bilo dovoljno adekvatnih ponuda iz evropskih ekipa gde bih mogao da nastavim razvoj i odlučio sam se za Kinu. Morao sam da razmišljam i o tom finansijskom momentu, bio sam u zenitu karijere, ali polako ulazim u tridesete godine i morao sam da razmišljam o tome da naplatim svoj rad. Kina je tada fudbalski bila u ekspanziji, a ja sam u Radu i u Srbiji generalno, budući da sada ima mnogo više novca nego tada, zarađivao dovoljno za normalan život. Da platim stan, pokrijem osnovne troškove, odem na piće, servisiram samog sebe, bez mogućnosti da ostavim nešto iza sebe. Mogao sam da funkcionišem samostalno i to je to.

TURBULENTAN PERIOD U KINI

Koliko vam je trebalo da se adaptirate na Kinu i sve što ona nosi?

– Imao sam tada već životnog iskustva u smislu promene kontinenta, dovoljno sam bio zreo da mi taj kulturološki šok ne padne toliko teško. Znam da se ljudi teško navikavaju na njihovu kulturu. Kinezi su sušta suprotnost od Amerike, u Americi je sport nešto što se jako vrednuje, sportska kultura je tamo mnogo bitna. U Kini je suprotno, fudbal nije bio toliko popularan, a i roditelji decu od malih nogu usmeravaju van sporta, jer smatraju da će to negativno da utiče na akademski razvoj. Sa te strane, razlike su ogromne. E sad, Kinezi su jako talentovani, imao sam nekoliko igrača Kineza, lokalaca, koji su bili sjajni igrači. Siguran sam da mogu da igraju u Evropi, međutim to što zarađuju tamo, u Evropi ne bi mogli. Ti bolji domaći igrači su bili ekstremno dobro plaćeni, svaki klub je imao pravo na tri igrača i jednog igrača sa azijskog kontinenta, dakle 3+1. Svaki tim je imao dobre strance, prednost su pravili domaći igrači. Usled nedostatka tako kvalitetnih igrača, ti bolji su bili jako dobro plaćeni. Ja sam ih pitao u nekoliko navrata zašto ne probaju da naprave nešto u Evropi. Oni su rekli da nema potrebe, da im je tu lepo i da ne mogu da zarade takav novac nigde. Bili su zadovoljni.

Koji je bio razlog odlaska iz Kine, kako se to desilo?

– Zadržao sam se tamo nešto manje od godinu dana. Bio sam najstandardniji igrač tima, odigrao sam svaki minut svake utakmice. Bio sam kapiten jednu utakmicu. Recimo pred neku 18. ili 19. utakmicu u sezoni, putovali smo u Šenžen na gostovanje. Ja sam bio u karantinu, bilo je 11 uveče i dolazi mi tim menadžer na vrata, donosi mi pasoš i kaže: „U 7 ujutru imaš let za Čan-čun“. Ja kažem: „Kakav let, imam utakmicu sutra?“. Došlo je do nekih komplikacija i klub je raskinuo ugovor. Bilo je iznenađenje jer sam do tada bio standardan. Naravno, nisam nikada do kraja saznao šta se dešava. Ja sam bio na plaćenoj pozajmici, pretpostavljam da se nešto izjalovilo u celoj toj transfer konstelaciji. Saopštenje jeste surovo, ali Kinezi su takvi. Bilo je baš naglo, pa sam onda iz pika sezone otišao u Rad. Interesantno iskustvo, žao mi je što nije potrajalo duže, ali ko zna zašto je to dobro. U momentu kada sam napuštao Kinu krenuli su da dolaze Drogba, Anelka, Oskar… Dovođeni su stranci koji su bili mnogo viši nivo od mene.

Možete li da nam kažete malo više o životu u Kini i koliko ga je otežavala jezička barijera?

– Život kao život mi je bio okej, Kinezi su jako pitomi, ne možeš da imaš problem tamo. Navikao sam se na njihovu hranu, nisam imao neki ludački sadržaj. Živeo sam na samom severu, nisam neko ko je patio što ide iz Kine, negde sam osetio i neko olakšanje. Opet sam u nekim godinama gde mogu da napravim još nešto, a Kina kao Kina dobro iskustvo, uzeo sam neke finansije i vratio se zadovoljan. Što se tiče komunikacije, bilo je dva Brazilca, Uzbekistanac i ja. Imali smo prevodioca koji je stalno bio sa nama i komunikacija je bila savršena. Imao sam dobru grupu momaka, kapiten je živeo blizu mene, pa smo često igrali stoni tenis i bilijar. Stoni tenis je bio agonija, nisam mogao da mu uzmem poen.

KRAJ IGRAČKE KARIJERE U 30. GODINI

Posle Kine se desio povratak u Srbiju, gde ste završili igračku karijeru u 30. godini. Zbog čega ste okačili kopačke o klin tako rano?

– Vratio sam se u Rad, nisam bio u planovima tadašnjeg trenera i vrlo brzo sam prešao u Napredak. Marko Mišković je preuzeo Napredak, Vlada Matijašević je bio sportski direktor, pravili su neki ambiciozan projekat. Bili su druga liga, ja sam imao ponudu nekih superligaša, ali svideo mi se projekat Napretka i nekako su me najviše želeli. U mojoj drugoj sezoni smo ušli u Superligu, tada sam napustio Napredak i u svojoj glavi sam već završio karijeru. Upisao sam za „A“ licencu i sasvim slučajno, sretnem Miška Bogdanovića u Zemunu, budući da sam tamo živeo, tada je bio sportski direktor Zemuna. Sretnemo se na ulici, gde si šta si, Zemun je tada bio treća liga i on me je pozvao da dođem kod njih. Da tu završim karijeru i uporedo radim licencu. Meni se učinilo kao dobra ideja i tako odem u Zemun. Uđemo iz Srpske lige u drugu ligu i tu završim igračku karijeru. Želeo sam što pre da se posvetim trenerskom poslu, a igranje fudbala me više nije radilo. Nikakva povreda nije bila u pitanju, nisam ih imao kroz karijeru, jednostavno nisam više imao motivaciju i želeo sam da počnem sa trenerskim poslom. Ja sam kroz celu karijeru znao da ću da budem trener, to mi je bila želja.

Da li ste možda tokom igračke karijere umeli da date negu sugestiju treneru?

– Nisam nikada. Uglavnom sam imao dijametralnu suprotnu viziju u odnosu na trenera koji me je trenirao, pa nisam želeo ništa da čačkam. Imao sam neku svoju ideju i procenio sam da je tako najbolje.

Zatim, sledi nova epizoda u Kini, ali u potpuno drugoj ulozi.

– Vraćam se u Kinu u drugoj ulozi. Otišao sam kao trener mlađih kategorija, međutim, ta firma, odnosno fond koji je vodio tada projekat mlađih kategorija je kupio klub u drugoj ligi i ja sam postavljen za glavnog trenera. Preuzeo sam taj klub, ja sam u Kini kao igrač bio priličan „nou nejm“. To mi je bio prvi posao u seniorskom fudbalu, bilo je odlično iskustvo. Imali smo najmlađi tim u ligi, nismo dobro prošli bili smo pretposlednji, ali nije bilo ispadanja. Taj period sam iskoristio da eksperimentišem, da probam neke ideje koje sam imao u glavi, da ih isprobam u praksi. Tu sam preležao dosta „dečijih bolesti“, što je negde ubrzalo moj trenerski razvoj.

Prvi trenerski posao u Srbiji vam je bio Sinđelić, koji se tada takmičio u Prvoj ligi Srbije.

– Posle Kine sam se vratio u Srbiju i sledeći klub mi je bio Sinđelić. Dolazim u Srbiju kao potpuni anonimus, pokušavao sam da se uglavim u Srpsku ligu i nekako sam došao do Darka Ramovša, koji je tada bio sportski direktor Sinđelića. Inače ga mnogo cenim kao fudbalskog radnika, napravio sam razgovor sa njim, prezentovao sam mu svoju ideju kako vidim fudbal, kako vidim klub u narednom periodu. Njemu se to svidelo, ali su oni već dogovorili trenera i rekli mi da me imaju u vidu ako budu menjali trenera. To je bilo popodne, a onda me je uveče zvao Darko i rekao da je taj trener odustao. Posle toga sam obavio razgovor sa čelnicima kluba, svidelo im se to što sam im rekao, bili su maksimalno korektni i tada, a i tokom celog mog boravka u Sinđeliću.

Posle Sinđelića ste ponovo došli u Zemun, ovaj put kao trener.

– Ja sam sa Sinđelićem napravio fine rezultate, izborili smo plej-of, napravili smo nekoliko transfera, čak i jedan internacionalni. Kada je počeo plej-of, to je bilo to, mi smo ispunili cilj. Onda sam otišao u Zemun, njima je počinjao plej-aut u Superligi. Ubedljivo je bio poslednji, ali je ipak Superliga i šansa za mene da se prezentujem na višem nivou. Napravio sam dobre rezultate, što mi je bila osnovna ambicija. U klubu je tada bilo, malo je reći, rasulo. Ta dva meseca koja sam proveo u Zemunu, ljudi verujte mi, snimiće se film o tome jednog dana, sigurno. Klub je imao određeni igrački potencijal, Ivan Ilić, Neca Tomić, dosta dobrih igrača… Međutim, u tom trenutku u Zemunu tu sam ja, moj staf, čovek koji održava teren i lokalni simpatizer, neću da ga imenujem, koji nam je pomagao iz njegove dobre volje. Igrači mesecima bez dinara, nema plate, nema ničega. Nas je negde ta muka uspela da ujedini. Na prvom sastanku sam rekao da ćemo biti najbolja ekipa u plej-autu, ne znam da li ćemo opstati, ali ćemo uzeti najviše bodova. Bili su skeptični, tad je bio kapiten Marko Milošević. Izvanredna ličnost i lider kog izuzetno poštujem. Krenuli smo kako smo krenuli, bile su pobede od 7:0, 5:0, imali smo najviše uzetih bodova u plej-autu. Poslednje kolo Rad na Banjici, nama treba pobeda za baraž. Odigrali smo nerešno i ispali smo iz lige.

GOZTEPE KAO NAJVAŽNIJE ISKUSTVO – „KO MOŽE DA RADI TAMO – MOŽE I BILO GDE NA SVETU“

Kada pogledate sve trenerske poslove kroz karijeru, koji je imao najveći uticaj na vas, odakle nosite najveća iskustva?

– To je definitivno Goztepe. Otišao sam tamo sa zvaničnom ulogom „direktor metodologije“. To je bio fond koji je kupio Sautempton, Goztepe i Valensijen. Morao sam da objedinim model igre, da svaki tim igra slično i kontrolišem kvalitet rada stručnog štaba. Imao sam tu neku ulogu i kada sam odlazio u Goztepe obavio sam razgovor sa sportskim direktorom Ivanom Manceom, koji je i dalje u klubu. On mi je rekao: „Nama treba čovek za to i to, ja znam da si ti trener, da je tvoj DNK prvog trenera. Nama sada treba ovo malo dugoročnije, moraš da mi obećaš da tri godine nećeš pretendovati da menjaš poziciju, da budeš glavni trener i da ne prihvatiš poziv nekog drugog kluba“. Meni je u tom momentu tako odgovoralo, da imam neku stabilnost i mir, pritom Izmir je najlepši grad na svetu. Taman sam se lepo namestio i posle dva meseca postanem glavni trener, tako što je Turčin koji je bio lokalac mnogo loše počeo sezonu. Smenjen je posle šest, sedam kola i mi smo tada pravili razgovore sa trenerima koji su bili zainteresovani. Neki su bili preskupi, a neki nisu hteli taj pritisak koji Goztepe i njegovo okruženje nosi. Usled nedostatka rešenja, ja imam profi licencu i oni su rekli: „Ti si trener prvog tima“. Bila je to uloga slična onoj koju je imao Ralf Rangnik – priseća se Koković:

– Tako sam se vratio u svoju originalnu profesiju. Zakon u turskoj drugoj ligi je bio takav da trener stranac ne može da bude šef stručnog štaba, da ne može da sedi na klupi. Doveli su mi pomoćnika iz Austrije, koji je Turčin, imao je dosta iskustva u trenerskom poslu. On mi je bio prvi pomoćnik, ja sam bio glavni trener. Dakle, moja metodologija, moja ekipa, moj sastav, moje izmene… Ali sam ja sedeo gore u loži i imao komunikaciju preko bubice sa mojim trenerom. Iz ugla klupe imaš tu emotivnu povezanost, a od gore imaš stratešku prednost gde vidiš šta se dešava na terenu, gde taktički možeš da napraviš prednost. Imaš širu sliku koju moraš da iskoristiš. Dakle, obe perspektive imaju svoje prednosti i mane. Ja sam kroz komunikaciju sa tim trenerom koji je bio na aut liniji jako dobro funkcionisao, to se dosta dobro pokazalo. Tada je bio onaj nesrećni zemljotres, nastala je pauza od par nedelja u šampionatu i imali smo vremena da ja implementiram neke svoje ideje. Sa nekog samog dna smo došli na 15 utakmica bez poraza i ušli u plej-of. Ispali smo u polufinalu i nismo ušli u Superligu te godine. To se završilo, u međuvremenu se promenio zakon. Od sledeće sezone sam mogao da sedim na klupi. Ne znam zbog čega se to promenilo, da li zbog mene ili nekih drugih interesa, ne znam. Ne konkretno zbog mene jer sam neki bitan faktor, nego su možda klubu izašli u susret menjanjem te regulative. Stvarno ne znam.

Da li ste posle tih 15 utakmica bez poraza i ulaska u plej-of postali veliki miljenik navijača?

– Baš kontra. Nisam imao dobar odnos sa navijačima, imali su oni respekt prema meni, zbog tih rezultata. Ali, navijači Goztepea misle da su odmah uz Fener, Bešiktaš i Galatu. Oni su jedini klub koji je igrao polufinale nekog velikog takmičenja i oni za sebe smatraju da su Real Madrid. Njih ne zanima što si ti u drugoj ligi, što nemaš budžet, što ti je 20 igrača otišlo. Oni žele performans sada i njih ne zanima ništa drugo. Očekivali su da se vratimo u Superligu odmah te godine, međutim nismo uspeli prve godine, ali smo napravili neki pristojan rezultat. Počinjemo sledeću sezonu i tu mi je najveća trenerska škola. Goztepe kao klub ima određeni DNK. To podrazumeva najdirektniji mogući vid fudbala. To je duga lopta, to je fajt, to je borba, haos. Navijači hoće haos, to ih pali. Ako vratiš loptu golmanu kao štoper – ceo stadion zviždi. Ja nisam imao dovoljno iskustva da prepoznam kontekst, da taj fudbal koji ja gajim nije primenjiv na taj klub. Ja sam naivno mislio da mogu da promenim pogled navijača na fudbal, što je iz ove perspektive suludo. Bilo je 11. kolo, mi kod kuće imamo recimo dva poraza, dve pobede i jednu nerešnu, a na strani imamo šest pobeda iz šest utakmica bez primljenog gola. I ja počnem da istražujem zašto moj tim igra toliko bolje na strani i dođem do zaključka da oni ne mogu da iznesu pritisak domaćih navijača. Krećem doslovno da prevodim navijačke pesme, šta oni pevaju tokom utakmice. Da vidim koji impuls dobijaju sa tribina. To je bilo poziv na fajt, poziv na rat, na haos, drži, udri… A ja ih treniram i ohrabrujem da budu smireni, da poziciono dobro staje, da čitaju protivnika, da budu strpljivi, da organizujemo smislene napade, da bude kvalitetna progresija. Navijače to čini nervoznim, oni ne žele da gledaju taj fudbal. U tom trenutku smo drugi na tabeli, upisujemo šestu pobedu za redom, 20.000 navijača skandira da ja treba da odem iz kluba. Mi smo tada pobedili Adanuspor kod kuće i oni kreću na turskom „Koković istifa“. Ja pitam prevodioca šta to znači, kaže: „Kokoviću, odlazi“. Jednostavno, oni vole velika imena, na sve to, ja igram fudbal koji oni ne vole. Posle šeste pobede za redom ja sam posle deset dana dobio otkaz. Navijači su se bunili, klub je želeo da zaštiti sebe i povukao je taj potez. Prema meni su ispali maksimalno korektni što se tiče svega, imao sam sjajnu saradnju sa sportskim direktorom Ivanom Manceom, koji me nikada nije pitao ko igra, ko ne igra, ko je zamenjen i tako dalje. Taj boravak u Turskoj, nešto manje od dve godine, da ne pominjem derbije sa Altajem, koji su bili prekidani zbog signalnih pištolja, tuča i čega god… Bio je jako zahtevan period, ali period kroz koji sam najviše naučio i najviše se razvio kao trener. Što je rekao tadašnji direktor, Danac: „Ko može da radi u Goztepeu, može da radi bilo gde na svetu“.

Da li vidite neku sličnost između pritiska u Turskoj i u Srbiji?

– Ne može da se poredi sa srpskim fudbalom. U Turskoj ako izgubiš, ideš u supermarket i razmišljaš da li ćeš da staviš kačket, moraš da budeš pažljiv. Ili će neko mojoj supruzi da dobaci kao „E, šta radi onaj tvoj tamo?“. Oni su potpuni fanatici, žive za klub, to nisam video nigde. Baš je zanimljivo kada sam dolazio u Želju, jedan prijatelj mi je rekao: „Pazi, mnogo je veliki pritisak tamo“. Pomislio sam: „Da ti znaš gde sam radio… Ne možeš da zamisliš“ – priseća se Koković uz osmeh.

TRENERSKI PEČAT U ŽELEZNIČARU

Da se dotaknemo malo i aktuelnosti, napravili ste velike stvari za Železničarom. Koji ste potez prvo povukli pri dolasku na klupu „Dizelke“?

– Prvo sam zabranio da se pušta Nada Topčagić posle gola (smeh). Ja razumem da možda navijači i igrači vole tu pesmu, ali nekako mi to kreira neku svadbarsku atmosferu, ja sam želeo malo drugačiju kulturu. To je bio prvi potez koji sam povukao, bilo je prihvaćeno problematično, ali eto. U svlačionici mogu da rade šta hoće, retko ulazim tamo, samo pred izlazak na teren. To je njihov prostor – rekao je raspoloženi Koković, pa nastavio:

– Prvo što sam uradio je da sam pokušao da stvorim kulturu treninga, koja je baza i osnova svega. Stalno me pitaju koji su ciljevi. Ja kažem da je cilj da današnji trening bude najbolji trening u sezoni, da sutrašnji bude bolji od jučerašnjeg. Da ja i moj staf budemo danas nego juče i mi se sada spremamo da napravimo najbolji trening u sezoni. Pokušavam to da objasnim igračima, da je proces koji se odvija sam po sebi cilj i da će taj proces, ako je pravi, nas odvesti do rezultata. To sam sveo na makro nivo, da svakim danom budemo bolji. To zvuči kao kliše, ali ja insistiram na tome, na detaljima, analiziramo i treninge i utakmice. Ako odradiš trening a nisi fokusiran, ti si izgubio vreme i svoje i moje i vreme svojih saigrača. Mislim da nas je ta kultura dovela ovde gde smo sada. Jedna od stvari na kojima insistiram je da stvorim identitet, da budemo prepoznatljivi po tim stvarima. Da neko ko dođe da gleda i ne zna odmah ko igra, da kaže: „E ovo je Želja“. Ako mi u svim fazama igre budemo prepoznatljivi i nametnemo identitet, odradićemo dobar posao. Fudbal se mnogo brzo menja i moj model igre je sam po sebi podložan promenama. Verujem u kontrolu i pozicionu igru. Ljudi zloupotrebe termin posed, ja nisam trener koji voli posed, nego da imamo kontrolu. Težim za kontrolom, da bismo se mi pitali na terenu. Kontrola i struktuiran fudbal, imamo određene strukture sa rotacijama i koliko god nekad to delovalo haotično, mi imamo strukturu i balans. To mi je jako bitno. Što se tiče defanzive, pokušavamo da se nametnemo i defanzivno, tako što ćemo konstantno da izlazimo u visok pritisak i budemo ekstremno agresivni. To je deo našeg identiteta, defanzivno ekstremno agresivni, ofanzivno struktuirani, namešteni, pozicionirani, sa puno rizika i hrabrosti.

Ove sezone ste igrali protiv Crvene zvezde na „Marakani“. Izgubili ste 7:1, ali ste, koliko god to čudno zvučalo, ostavili odličan utisak. Igrali se otvoreno i izlazili ste visoko. Da li ste posle utakmice osetili neko kajanje ili žal što ste igrali na taj način protiv takvog protivnika.

– Jednostavno, to je proces koji smo počeli. Igrači su od leta u određenim zahtevima i stekli su određene automatizme i navike, ja ne mogu da im kažem ako smo odigrali 20 utakmica na jedan način, da im kažem pred Zvezdu: „E, sada ćemo drugačije“. Ne, ja ću i protiv Zvezde igrati na isti način. Mislim da rezultat nije bio pravi odnos snaga, ali dešava se i to, ja sam potpuno miran. Bitno je da budemo stabilni, da ne ulazimo u euforiju kada pobedimo ili u depresiju kada izgubimo. Mi ćemo da se držimo svoj kursa, jer je u trenerskom poslu rezultat najveća prevara, najveća varalica. Mi ćemo i protiv Partizana igrati na isti način, bićemo otvoreni.

Za tako nešto je važna i podrška čelnika kluba.

– Za fudbal kome ja težim je potrebna hrabrost i spreman sam da snosim posledice, ali mi je prevashodno bitno da ja budem svoj. Da radim u to što verujem, potrebna je hrabrost. Treneri u Srbiji funkcionišu od vikenda do vikenda, ali ako veruješ u sebe i u to što radiš… Dovoljno sam istrajan i hrabar da ne odstupam od onoga u šta verujem. Imam fantastičnu saradnju sa čelnicima i sportskim direktorom, Bojanom Šaranovim, oni veruju u ono što ja radim. 

RAZIGRANI KULJANIN I DŽASPER

Jedan od igrača koji je ove sezone zablistao u Superligi svakako je Aleksa Kuljanin.

– Došao je kod nas iz Inđije koja je ispala iz lige. Pratili smo ga neko vreme, prepoznao sam u njemu nesvakidašnji talenat. To mu je Bog dao, to što on ima u sebi je nešto što ja na ovim prostorima dugo nisam video. On ima rupa u razvoju, u nekim senzitivinim fazama gde je trebalo da razvija neke segmente, nije ih razvijao, pa je u ovom trenutku nekompletan igrač. Tu mislim na tehniku i na taktkiku. Međutim, on je neverovatno posvećen, ozbiljan radnik, mnogo dobar karakter, mnogo dobar momak. Sluša, radi, upija, pokušava da bude bolji. On je dobio šansu da bude starter možda i ranije nego što smo planirali, usled nekih povreda i pravila bonusa. On je to vratio višestruko, na nekoliko utakmica je bio ubedljivo naš najbolji igrač. Njegova forma je konstantna i nagrada za to je poziv za reprezentaciju. Nadam se da će i u nastavku te misije mlade reprezentacije on biti stalni član.

Uz Kuljanina, u redovima Železničara se posebno izdvaja i Silvester Džasper.

– On je jako kvalitetna osoba, školovan je igrač, prošao je školu Fulama. Motorički je jako sposoban, opasan u situacijama „1 na 1“. On je pre nas igrao u poljskoj ligi, koja mu nije legla, sam model igre u tom klubu nije bio za njega. Procenio sam da je to igrač koji može da oplemeni naš model i digne nas na viši nivo. Naravno, model igre je pre svega podređen igračima, trudimo se da ga dovodimo u situacije u kojima je dominantan i on to vraća na najbolji način. Prikazuje dobre partije i nadam se da će da nastavi u tom ritmu. Povreda ga je malo izbacila iz ritma, ali siguran sam da će se vratiti vrlo brzo.

„GVARDIOLA JE NAJBOLJI IKADA“

U kojoj meri pratite evropski fudbal i kog velikog trenera najviše cenite?

– Svakako pratim svetske trendove, moram da pratim u kom pravcu fudbal ide, da bih mogao da sprovedem viziju kluba. Vizija kluba je da mi kroz neku godinu budemo u najvećoj mogućoj meri samoodrživ sistem, da živimo od transfera. Moram da napravimo model igre da mladi talentovani igrači budu približni zahtevima koji se traže u modernom fudbalu. Gvardiola je svakako najbolji trener u istoriji fudbala po mom mišljenju. On je najviše promenio fudbal od svih trenera, naravno on dolazi iz Krojfove linije, to je ta holandska škola. Naravno, njegov model igre i principi su neprimenjivi na ovom nivou, ali naravno gledamo da uzmem ponešto od svakog trenera koji ima sličan model kao ja. Nešto uzmem, nešto ne, nešto modifikujem, ali gledam da se usavršavam, da pratim trendove i pratim u kom pravcu fudbal ide, kako bi naši igrači sutra bili konkurentni na tržištu.

„IVANIĆ BROJ JEDAN U SUPERLIGI“

Ko je po vašem mišljenju najbolji fudbaler Superlige Srbije?

– To je teško pitanje, moram malo da razmislim. Mislim da je najbolji igrač lige Mirko Ivanić. Iz razloga što je najkonstantniji i uvek možeš da se osloniš na njega, da računaš na njega i on će da isporuči ono što treba.

Koji superligaški trener vam je najbliži po fudbalskim uverenjima?

– Rekao bih Marka Savića sigurno… Srđan Blagojević, takođe Marko Jakšić radi dobar posao u Radniku, mislim da je to jedan zdrav sistem.

Podsetimo, Železničar u subotu gostuje Partizanu, a drugi deo intervjua sa Radomirom Kokovićem, vezan za taj duel, možete pročitati u petak na portalu MaxBet Sport.

/Pripremili Mateja Petković i Matija Tepavčević/