TUŽNO PODSEĆANJE Dan kada je umro Kinđe, košarkaški umetnik (VIDEO)

Ovo je samo tužno podsećanje na jedno lepo i bezbrižno vreme. I na čoveka koji je bio košarkaški genije, ravan današnjim, čak i bolji od njih, da ih ne nabrajamo. Neko će da bude izostavljen, a to nikada nije dobro. Ovo je priča o čoveku koji se zvao Mirza Delibašić. O umetniku košarke.

Jer, onako vižljast i košarkaš, kako bismo današnjim rečnikom rekli, igrao na pozicijama „jedan“ i „dva“ bio je upravo to. Košarkaški virtuoz.

Rođen je u Tuzli 9. januara 1954. Iz rodnog grada je poneo nadimak koji će da ga prati do kraja prerano završenog života – Kinđe. Bio je pionirski prvak Bosne i Hercegovine u tenisu, ali je prevagnula ljubav prema košarci. Od 1968. je bio član Slobode, a kao kadetski reprezentativac, zajedno sa Draganom Kićanovićem, vodio Jugoslaviju do evripske, a potom i svetske titule za kadete.

IZABRAO BOSNU

Birao je 1972. između Bosne i Partizana i izabrao sarajevske „studente“. Tamo je briljirao, godinama, baš kao i u državnom timu. Osvojio je dve titule prvaka Evrope, 1975. i 1977, svetsko zlato u Manili 1978. i titulu olimpijskog šampiona u Moskvi 1980.

Sa savršenom visinom za beka (197 santimetara), s loptom je mogao sve. Da je tada postojala statistika kakva se vodi danas, mnogo toga bi rekla. Ovako, ostaje samo u sećanjima.

Godinu ranije, sa Bosnom je osvojio tadašnji Kup šampiona. Ukupno je za klub iz Sarajeva odigrao 700 utakmica i postigao nešto manje od 14.000 poena.

Posle osvajanja zlata u Moskvi, otišao je u Real Madrid. Već na kraju prve sezone se radovao španskoj košarkaškoj kruni.

Sa Realom, ipak, nikada nije postao šampion Evrope. Međutim, ostaće zapamćena scena sa meča Kupa šampiona protiv Cibone u Zagrebu, kada je, zajedno sa Draženom Dalipagićem izveo jednu od košarkaških čarolija. Iza leđa je dodao saigraču iz reprezentacije i dobio ovacije.

💫 22 años sin Delibasic. pic.twitter.com/KNbi20rLoo

— Real Madrid Basket (@RMBaloncesto) December 8, 2023

Uskoro će, nažalost, da uslede tamni događaji u njegovom životu. Napustila ga je supruga i sa sinom otišla u Beograd. Postoji priča da je došao pred vrata stana i na paklici cigareta napisao poruku: „Sporazumno se razvodimo, izdržavaću tebe i Darija“.

ODLAZAK KOD TANJEVIĆA

Uskoro je napustio Madrid i otišao u Kazertu kod prijatelja, dugogodišnjeg trenera i mentora Bogdana Tanjevića. Iste, 1983, doživeo je moždani udar. Oženio se potom drugi put, košarkašicom Željezničara Slavicom Šukom. I sa njom je dobio sina, ali je njegov život krenuo nizbrdicom. Sve teže se kretao, jednom je vraćen sa ivice smrti.

Upravo je Tanjević svojevremeno otkrio da je Delibašića ubila tuga i autodestrukcija.

– Mirza, misliš li da se od alkohola lako umire? Ne, druže, to je teška smrt. Ako si junak i ako to već hoćeš, skoči u Miljacku, pa završi priču. Kada sam ga, pet meseci pre smrti video posednji put, to više nije bio Mirza Delibašić. Smanjio se, jedva da ste ga mogli pronaći u tom velikom krevetu. Iznuren, očajan… Polumrtav. Ali je i dalje pušio kao Turčin. Umro je od bolesti koja se zove tuga. Zove se rat. Zove se Jugoslavija – govorio je Tanjević.

Umro je 8. decembra 2001. u Sarajevu. Imao je samo 47 godina.