Na današnji dan pre 47 godina, Crvena zvezda je odigrala prvo evropsko finale – na stadionu skoro 100.000 duša (VIDEO)

Bari i 29. maj 1991. će zauvek da ostanu upisani u istorijskim knjigama Crvene zvezde. Ipak, pamti se i 9. maj. Na današnji dan 1979. ekipa iz Ljutice Bogdana je odigrala prvo evropsko finale. Prvi meč za titulu pobednika Kupa UEFA.

Finale takmičenja iz kojeg je mnogo kasnije nastala Liga Evrope, igrano je u dve utakmice. Prva je bila u Beogradu, a s druge strane stajala je tada moćna Borusija iz Menhengladbaha, koja je između 1973. i 1980. bila učesnik pet evropskih bitaka za trofej.

Na tribinama stadiona koji sada nosi ime po legendarnom Rajku Mitiću – gotovo 100.000 duša. Danas  nezamislivo. Naravno, i nemoguće.

Ipak, prođimo najpre put crveno-belih do utakmica za trofej. Bio je krajnje nesvakidašnji.

Na čelu Stanković, a u timu Pižon, Šestić, Savić…

Ekipu je vodio legendarni Branko Stanković, kao i Rajko Mitić, igrač prve generacije kluba iz 1945. Poznat po nadimku Ambasador, ili jednostavnije Bata Stane, bio je temeljan, strog. Pričalo se da je umeo da vrati igrača sa aerodroma samo zato što nije imao kravatu.

Imao je u timu velemajstore fudbala poput Vladimira Petrovića Pižona, Miloša Šestića i Dušana Savića, na golu Aleksandra „Diku“ Stojanovića, u odbrani stasitog Nikolu Jovanovića (prvog ovdašnjeg igrača koji će zaigrati za Mančester junajted), tek pridošle centralnog defanzivca Dragana Miletovića, levog beka Milana Jovina i vezistu Cvijetina Blagojevića.

Uz Blagojevića,  novajliju iz tuzlanske Slobode, konce na sredini je držao pouzdani Slavoljub Muslin, koga mlađe generacije pamte po selektorskoj funkciji u reprezentaciji Srbije. Izuzetan igrač, baš kao i Blagojević.

Počelo je baš loše. Otišla je Zvezda u tadašnji Istočni Berlin i vratila se kao pokisla. Tamošnji Dinamo je uz vrhunsku partiju centarfora Ridigera (da nije igrao na tada „zaključanom“ istoku Evrope, postao bi vedeta kontinentalnog fudbala), domaći Dinamo je pobedio s 5:2.

Isti taj Ridiger je zaledio tribine beogradske Marakane golom već u 12. minutu revanša. Tako je bilo sve do isteka sat fudbala, kada je nadu u preokret udahnuo Dušan Savić.

Ubrzo se u jednog od junaka utakmice pretvorio Zdravko Borovnica. Dugajlija iz Nakova kraj Kikinde, stigao je u klub kao centarfor, ali je do kraja karijere igrao sve, pa i poslednjeg čoveka odbrane. Ostaće upamćen po pet golova Slobodi iz Tuzle u pobedi 9:1, ali to je neka druga priča.

Elem, Borovnica je pogodio najpre u 69, a potom u 80. minutu. Nada je postala opipljiva. Do 4:1 i pogotka za prolaz crveno-beli su stigli u 89. minutu. Godinama je taj gol pripisivan Milošu Šestiću koji je bio na prvoj stativi, taman toliko da zbuni Nemca koji je pogodio sopstvenu mrežu.

Rekosmo da je Stanković insistirao na disciplini u igri. Bila je to jedina utakmica u takmičenju u kojoj je ekipa postigla više od jednog gola.

A, na stadionu – muk

Sledio je Sporting iz Hihona. Posle pobede u Španiji i zaostatka u Beogradu, gol za izjednačenje i prolaz postigao je Vladimir Petrović, desetak minuta pre kraja.

Na red je došao Arsenal, aktuelni finalista Lige šampiona. Utakmica u Beogradu rešena je golom Blagojevića, posle dodavanja Muslina. S tih 1:0 se otišlo u London, a tamo je pri vođstvu domaćina od 1:0, spektakularan gol, opisan i u kultnom filmu „Kad porastem biću kengur“ postigao Dušan Savić. Stadion Hajberi je zanemeo.

Naredni rival bio je Vest Bromvič. Već po tradiciji pune tribine i sjajan gol Savića iz slobodnog udarca za minimalac pred revanš.

I u Birmingemu je bilo 1:0 za domaćina. Poveo je VBA golom tada sjajnog Stiva Ridžisa. Posle dodavanja Jovanovića, Muslina i Blagojevića, izjednačio je i Zvezdu odveo dalje fenomenalni Miloš Šestić. Prijem u trku, kratak sprint i egzekucija. Škola fudbala.

U polufinalu je s druge strane bila Herta. Naravno, 1:0 u Beogradu. Patila je Zvezda u revanšu, imala dva gola zaostatka, dok Šestić nije pogodio za spasonosnih 2:1.

Sve golove za prolaz, Crvena zvezda je postigla u završnim minutima utakmica. Toliko o mentalnoj snazi.

Vođstvo, pa autogol

I, tako se došlo do finala. Sada već decenijama epizodista u nemačkom i evropskom fudbalu, Borusija je tada bila gigant. Zvezda tima bio je Danac Alan Simonsen, dve godine ranije proglašen za najboljeg fudbalera Evrope. Sa kapitenskom trakom slavni desni bek Berti Fogts, potonji selektor Nemačke, na sredini odlični Kulik, u napadu uz Simonsena dugokosi Linen… Sjajan tim.

Prošlo je dvadesetak minuta pre nego što je Zvezda povela. Neka se ne varaju oni koji misle da je tada igran sporiji fudbal. Naprotiv, posle presinga i oduzete lopte na sredini, Petrović je uposlio Muslina, on poslao pred gol, a tamo je Šestić matirao dvometraša na golu nemačkog tima.

Čuvala je Zvezda dragocenih 1:0 do 60. minuta. Tada je, posle centaršuta s leve strane, Ivan Jurišić u najboljoj nameri zatresao sopstvenu mrežu.

Tako se i završilo. S tih 1:1 se otišlo u Dizeldorf, gde je tada Borusija dočekivala rivale. I desilo se – šta se desilo.

Neka ostane zapisano da su finale 9. maja 1979. igrali: Stojanović – Jovanović, Miletović, Jurišić, Jovin, Muslin, Petrović, Blagojević, Milosavljević – Šestić, Savić.