UOČI EVROPSKOG PRVENSTVA Mogu li “orlovi” u Nemačkoj da uđu u “Piksilend”?

Jedna od vesti koje su me prethodnih dana obradovale je i objava Fudbalskog saveza Srbije da Dragan Stojković ostaje selektor. S obzirom na rezultate odluka nije neočekivana, ali rezultate vide i drugi pa je nekome mogla da padne na pamet neka „nepristojna ponuda“ koju bi bilo teško odbiti.

ITALIJA: Kvota naše kladionice na pobedu Kremenozea protiv Venecije (20:30) je 2.25.

Možda je i bilo ponuda, ali Piksi je odlučio da nastavi posao koji je poslednjih godina dobro radio. Srbija je sa njim na klupi vezala učešće na Mundijalu i evropskom prvenstvu što je osim zadovoljavanja sportskih ambicija imalo značaj i za kasu FSS.

VEZANA UČEŠĆA

Istorija kazuje da nekadašnja Jugoslavija iza Drugog svetskog rata nije imala problema sa učešćem na mundijalima. Igrala je 1950, 1954, 1958. i 1962.  godine kada je u Čileu stigla do polufinala. Paralelno su beleženi uspesi i na olimpijskim igrama, posle srebrnih medalja 1948, 1952. i 1956, u Rimu 1960. stiglo je i dugo čekano zlato.

Kasnije su se uspesi proredili, što zbog pada kvaliteta našeg fudbala što zbog jačanja rivala. Počeli smo da „preskačemo“ velika takmičenja, a po neko učešće bilo je više podsećanje na vreme u kome smo, kao Jugoslavija, bili fudbalska sila sa nizom vrhunskih igrača.

Bilo je još nekoliko vezanih uspeha, poput učešća na Mundijalu 1982. i EP 1984. ali bez zapaženijeg rezultata. „Vezani“ su bili Mundijal 1974. i EP 1976, isto je ponovljeno 1990. i 1992. mada na Evropskom prvenstvu nismo učestvovali zbog sankcija Ujedinjenih nacija. Naš tim je bio isključen i vraćen iz Švedske, a titulu je odnela Danska koja je naknadno pozvana, kao druga u grupi, posle isključenja našeg tima.

Dragan Stojković-Piksi spada u red malobrojnih stručnjaka koji su državni tim odveli na dva uzastopna velika takmičenja. Bio je veliki igrač, i sam učesnik svetskih i evropskih šampionata, a pokazao se i kao trener. Bio je uspešan u Japanu i Kini, a dokazao se i na klupi Srbije.

Maradona i Dragan Stojković Piksi na muralu na stadionu u Surdulici (Foto: Starsport)

NIŠTA NE MORA DA VRAĆA

Piksi je, po mom sudu, od trenera kojima je idela vodilja pravljenje igre svog tima, a ne kvaranje igre protivnika. Kao igrač bio je kreativac, oličenje tehnike, igrač koji je gotovo uvek imao rešenje koje je proizilazilo iz njegovog talenta. Takođe, pokazao je samostalnost u radu. Niko i ne pokušava da mu se meša u posao. Velika je stvar što nikome ništa ne duguje i ništa ne mora da vraća. U državni tim stiže se po zasluzi i formi, a ne da bi se neko bolje prodao. Saslušaće mišljenje saradnika, možda i nekog novinara, ali odlučiće sam, u skladu sa svojim kriterijumima. Karakter je pokazao od početka karijere u Nišu. Sa 13 godina počeo je da trenira u Radničkom, a kada je protiv Jastrebca dao 15 od 19 golova svima je bilo jasno da je reč o vanserijskom talentu. Ubrzo ga je pozvao u prvi tim.

Glas o talentovan dečaku iz Niša brzo se proširio. Ponude su svakodnevno stizale. Piksi je kao gost igrao za juniore Partizana na prestižnom turniru u Vijaređu. Sa Radničkim je imao ugovor o stipendiranju, ali bilo je pitanje dana kada će otići iz Niša. Pre odlaska debitovao je u A reprezentaciji. Selektor Todor Veselinović pozvao ga je za meč sa Francuskom 12. novembra 1983. u Zagrebu. Bilo je 0:0.Igraom je uz Sušića, Zajeca, Kranjčara, Kataneca…Bio je to početak duge i uspešne karijere u reprezentaciji.

Kada je došlo vreme za odlazak iz Niša odlučio se za Crvenu zvezdu. Naredne četiri godine bio je lider tima. Posle jedne njegove sjajne partije u nekom ne mnogo važnom meču napisao sam tekst pod naslovom „Piksilend“. Teza je bila da ako postoji zemlja mašte Diznilend, zašto ne bi postojalo i fudbalsko cartsvo Piksilend. Sećam se da mu se poređenje dopalo, zvao me je da zahvali, a predstavio se kao – Piksilend.

NIJE REKAO POSLEDNJU REČ

Talenat ga je 1987. odveo i do tima sveta, igrao je sa Maradonom, Linekerom, Platinijem, Futreom….

Golom protiv Francuske sedam minuta pre kraja za 3:2 odveo je Jugoslaviju na Mundijal u Italiju 1990. a tamo je protiv Španije u Veroni doživeo zvezdane trenutke. Dva puta je, majstorski, savladao Zubizaretu.

U reprezentaciji je igrao 84 puta, dao je 15 golova a kapiten je bio 44 puta.

Sjanu karijeru nastavio je u Japanu, a kako je igrao u Nagoji svedoči podatak da jedan ulaz na lokalnom stadionu nosi njegovo ime. Kasnije je bio trener Nagoje sa kojom je 2010. bio prvak Japana, a on trener godine.

U Srbiji je bio i predsednik Fudbalskog saveza Srbije, ali rekao bih da je bolji trener nego funkcioner. Selektor je postao na rođendan, 3. marta 2021. Ispostavilo se da je to pravo rešenje. Deo igračke genijalnosti zadržao je i u odelu, Srbija je sa njima bila učesnik šampionata sveta u Kataru, a uskoro ide i na Evropsko prvenstvo.

Nema garancije da će veliki igrači da budu i veliki treneri, ali ako svako pravilo ima izuzetak onda je to i Dragan Stojković-Piksi. Najlepše je što kao trener nije rekao poslednju reč.