„Morao sam da se probijam do vođa navijača kroz grotlo hale“ – Kako izgleda Kup iz ugla čoveka koji drži sve konce u Čairu?

(Od izveštača MaxBet Sporta iz Niša)
Kup „Radivoj Korać“ u Nišu traje četiri dana. Bar za publiku. Za one koji su iza kulisa – traje nedeljama. Dok se u hali Čair lome derbiji, pune tribine i podižu pehari, u senci reflektora vodi se drugačija borba: za akreditacije, za prostor, za mir između dve tribine, za pogled novinara ka terenu. O tome kako zapravo izgleda organizacija završnice Kupa, koliko je teško pomiriti medije, klubove, navijače i Savez, i zašto finale donosi najviše stresa, razgovarali smo sa čovekom koji je godinama na prvoj liniji tog „uređenog haosa“.

Radi se o sportskom novinaru iz Niša i osnivaču sportskog portala Sportjuga.rs Branislavu Ignjatoviću. Pored velikih obaveza koje ima ovih dana, stresova i gotovo minimalno slobodnog vremena, šef pres centra izdvojio je vreme između dve polufinalne utakmice kako bi porazgovarao sa nama i bliže nam objasnio njegovu ulogu u celom sistemu organizacije Kupa Koraća.

Kada zapravo počinje Kup za vas?

– Kup za mene ne traje četiri dana. Intenzivno počinje desetak dana pre prvog podbacivanja, a i ranije kreću pripreme. Kada uđemo u tih deset dana pred početak, ja sam praktično ceo u tome. Ovde nije kao u Beogradskoj areni gde samo „otvoriš vrata“. U Čairu se maltene sve pravi iz početka – donose se tribine, prostorije koje tokom godine služe za druge sportove adaptiraju se u pres centar. Ima mnogo posla da bi sve izgledalo kako treba.

Koliko je ljudi uključeno u organizaciju pres centra i medijskog dela?

– Sportski centar Čair nema dovoljno kadrova da sam iznese sve, pa su angažovani dodatni ljudi. U medijskom timu nas nema mnogo. Sarađujem sa kolegama iz PR sektora Saveza, dobijemo i mlađe volontere koji pomažu tokom turnira. Akreditacije i odobravanja radimo zajedno sa Savezom. Ali realno – prostora je sve manje, a zahteva sve više.

Da li je najveći izazov upravo borba za akreditacije?

– Apsolutno. Pres deo organizacije često je najslabija karika u očima drugih. Svi misle da tu mogu da „ubace“ nekoga. Odjednom svi postaju novinari. Instagram stranice, podkasti, razni profili – i to su danas mediji. Klubovi imaju svoje timove za društvene mreže, sponzori imaju svoje PR službe. Svi traže akreditacije. Ne možete svima da izađete u susret, ali ne možete ni lako da ih odbijete jer su važni – bilo kao sponzori, bilo kao klubovi.

Koliko derbi između večitih dodatno komplikuje stvari?

– Realno – najviše. Zbog ogromne potražnje za kartama, posebno kada su u pitanju Partizan i Zvezda, organizator skraćuje pres sektor. Mi dobijamo manje prostora, a broj zahteva je sve veći. Najkritičnije je finale. Svi hoće samo finale. Najjače mi je kad mi kažu: „Ne moraš meni da daješ mesto za ostale dane, samo finale.“ A svi bi baš to finale. Iskreno, još nisam doživeo Kup bez tog derbija, ali sanjam taj trenutak – i to se dogodilo u petak veče kada je Partizan eliminisan od Mege u polufinalu.

NAVIJAČI ZASTAVOM PREKRIJU NOVINARSKI SEKTOR

Jedan od najvećih problema su zastave koje zaklanjaju pogled novinarima. Kako to rešavate?

– Novinarski sektor je sada između gornje i donje tribine. Kada dođu navijači i spuste velike zastave, znaju potpuno da zatvore pogled novinarima. Policija tada ne želi da interveniše jer mala varnica može da zapali masu. Onda idem ja da pregovaram. Prvo se bune što „oni drugi“ ne pomeraju svoje zastave. Kažu da o njima novinari pišu najgore i da neće zbog njih da podignu zastavu. Na kraju, kada ih nekako odobrovoljim, kažu da ne smeju dok vođa ne odobri. Onda moram da se probijam kroz grotlo do vođe, među pijanima i nervoznima, bez ikakve zaštite. To su jako stresne situacije. Do sada sam uspevao da ispregovaram da bar malo podignu zastavu i naprave „prozor“ da novinari mogu da rade. Ali je neprijatno.

Da li je bilo incidenata?

– Jeste. Jednom su novinari sami pokušali da pomere zastavu, pa su navijači skočili, polomljen je laptop, pretilo se ljudima. Zato sam naučio – ide se putem pregovora. Bez varnica.

SFEROPULOS SE SUKOBIO SA NOVINAROM IZ LITVANIJE

Koliko su zahtevni treneri i klubovi posle poraza?

– Teško je, posebno kada izgube. Bilo je situacija da se ljute zbog organizacije pres konferencija, da misle da neko određuje ko će doći pred novinare. Bilo je i neprijatnih scena, rasprava sa novinarima zbog ranijih analiza i komentara. Ali u tim trenucima treba razumeti emociju poraza. Bila je baš situacija sa Janisom Sferopulosom kada je želeo da se sukobi sa jednim litvanskim novinarom, pale su i teške reči tom prilikom. Bilo je problema i ovih dana, Saša Nikitović je bio ljut posle ispadanja od Partizana. Veoma drčno je reagovao čekajući svog košarkaša koji je trebalo da se pojavi, a to nije bilo do mene, nego do domaćina ekipe.

Da li uopšte stignete da gledate utakmice?

– Poslednje tri-četiri godine gotovo da ih i ne gledam. Ili ih pratim na televizoru u pres centru. Ako uđem u halu, sigurno će neko nešto tražiti. U pres centru mi je najmirnije. Tu se okupe kolege, ljudi iz obezbeđenja, policije, novinari. Napravimo malu oazu. Jedini problem je što publika „spojluje“ – čujemo reakciju deset sekundi pre nego što vidimo koš na televizoru.

Posle svega – šta ostane kada se svetla ugase?

– Pre svega – olakšanje. Svake godine sebi kažem da je poslednji put. Pritisak je ogroman – 200, 300 poziva dnevno, hiljade poruka. Uglavnom su to molbe i zahtevi. To iscrpljuje. Ali onda dođe to treće poluvreme. Sednemo, pričamo o košarci, smejemo se. Tada sav stres nestane. To su razgovori sa ljudima koji vole košarku na isti način kao i ja. Kup u Nišu je poseban. Grad živi za te dane. Možda uslovi nisu idealni, možda je sve pomalo haotično, ali to je jedan uređeni haos. I dok god se završava bez incidenata i sa punom halom – vredi – ispričao nam je Bane Ignjatović.