Fudbalska reprezentacija Srbije doživela je debakl u Meksiku protiv jednog od tri domaćina Svetskog prvenstva 5:1. „Novi šamar“ srpskom fudbalu koji zahteva duboku analizu, jasan reset i novi početak. Pre svega zahteva podršku selektoru Veljku Paunoviću.
Jun je doneo nove potrese u srpskom fudbalu. Da će tako da bude bilo je jasno kada se na spisku selektora Veljka Paunovića nisu našli Aleksandar Mitrović, Dušan Vlahović, Filip Kostić, Sergej Milinković-Savić, Vanja Milinković-Savić, Nikola Milenković i mnogi drugi. Izostali su rezultati, pukle su dve slobodno možemo reći bruke i sada sve podseća na leto 2008. godine.
Šta se dogodilo pre skoro tačno 18 godina?
Tada je 25. decembra 2007. godine na klupu Srbije seo Miroslav Đukić. Smenjen je avgusta 2008. godine. U tom periodu reprezentaciju Srbije nije vodio ni na jednoj zvaničnoj utakmici. Remizirao je u prijateljskom susretu sa Makedonijom (1:1), potom je izgubio od Ukrajine (2:0) i Rusije (2:1). Usledio je poraz od Nemačke (2:1) i na kraju remi sa Republikom Irskom (1:1). Doživeo je Miroslav Đukić katastrofu sa mladom reprezentacijom Srbije debakl na Olimpijskim igrama u Pekingu i tu je bio kraj. Smenjen je u avgustu 2008. godine, iako je doveden da vodi Srbiju u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi 2010. godine. Takmičenje nije ni dočekao. Zamenio ga je Radomir Antić i sve drugo je postalo istorija.
Sada postoji bojazan da se Veljku Paunoviću ne dogodi slično. Da ni ne dočeka Ligu nacija, koja je jedan vid kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Oštro je startovala javnost u Srbiji na selektora, iako to nije zaslužio. Budimo iskreni, krivi su „oni“ drugi…
Šta je potrebno da Veljko Paunović uradi?
Da izdrži prvi nalet udara javnosti i medija. Toga je uvek bilo i biće. Za debakle u Portugaliji i Meksiku nije on kriv, nije da nema odgovornosti, ali nije i da mu bar jedna ruka i noga nisu bile vezane. Možda dvoboji sa selekcijom Zelenortskih ostrva i Meksika nisu doneli ono što smo rezultatski i igrom hteli, ali su dešavanja pred ovo okupljanje ogolile stvari. Sada je od Veljka Paunovića potrebno samo jedno – hrabrost!
Šta to znači? Da više ne ćuti i ne pokriva odgovorne. Morao je iskreno da kaže ko je opravdano preskočio dvoboje u junu, a kome je „kupanje“ bilo preče. Sada kada nije rekao može da uradi drugo, da se istima „zahvali na poverenju“. Da napravi neku novu reprezentaciju Srbije. Pa makar ona rasla na „petardama“. One su sastavni deo svakog odrastanja. A, ova ekipa ima perspektivu. Mlada je i talentovana. Potrebna joj je vera, dobar rad i podrška.
Zato narod Srbije mora da stane iza Veljka Paunovića i svake njegove odluke. Koliko god ona nekome bila bolna. Na Veljku i saradnicima je da do sledećeg marta i početka kvalifikacija za Evropsko prvenstvo pronađe 26 lavova koji će se u svako doba dana i noći odozvati kada Srbija pozove!