Dok se Iran ponovo bori za prolaz na Svetskom prvenstvu, mnogi navijači sa ovih prostora i danas pamte 14. jun 1998. godine.
Tog dana je Jugoslavija u Sent Etjenu savladala Iran rezultatom 1:0, a jedini gol na utakmici postigao je Siniša Mihajlović. Naravno, iz slobodnog udarca.
Bio je to samo jedan trenutak u velikoj karijeri čoveka koji će ostati upamćen kao jedan od najboljih izvođača prekida u istoriji fudbala, ali i kao neko ko nikada nije birao lakši put.
Kako veliki borci podnose poraz?
Teško, ali uzdignute glave.
Za njih nije problem da pruže ruku boljem protivniku. Problem je jedino ako nisu dali sve od sebe.
Kod Siniše Mihajlovića takva opcija nije postojala.
Nije odustajao ni kao dečak u Borovu Naselju, nadomak Vukovara, gde je satima vežbao udarce levom nogom i, kako je kasnije pričao, često uništavao komšijske garaže. Nije odustajao ni kada mu je u leto 2019. godine saopšteno da boluje od akutne leukemije, najtežeg protivnika sa kojim se ikada suočio.
Slobodnjak koji je rešio mundijalski meč
Mihajlović je na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine bio jedan od najvažnijih igrača reprezentacije Jugoslavije.
U prvom kolu grupne faze protiv Irana, utakmica je dugo bila tvrda i neizvesna. Odluka je pala u 73. minutu kada je Mihajlović namestio loptu za slobodan udarac.
Usledio je scenario koji su golmani širom Evrope godinama gledali. Precizan udarac završio je u mreži za pobedu od 1:0 i tri velika boda.
Bio je to njegov jedini gol na svetskim prvenstvima, ali i jedan od najvažnijih u dresu reprezentacije.
View this post on Instagram
Rođen 20. februara 1969. godine u porodici oca Srbina i majke Hrvatice, odrastao je u sredini koja će početkom devedesetih postati simbol raspada nekadašnje države.
Fudbalski talenat pokazao je veoma rano. Put ga je umalo odveo u zagrebački Dinamo, gde su ga preporučili Zvonimir Boban i Robert Prosinečki. Međutim, tadašnji trener Miroslav Ćiro Blažević nije bio uveren da mu je potreban.
Mihajlović je kasnije pričao da mu je poručeno da se prvo ošiša.
Takve stvari nije zaboravljao.
Koristio ih je kao dodatni motiv.
Od Vojvodine do evropskog krova
Prvi veliki uspeh ostvario je sa Vojvodinom, sa kojom je 1989. godine osvojio šampionsku titulu Jugoslavije.
Samo godinu i po kasnije stigao je u Crvenu zvezdu i postao deo generacije koja će zauvek promeniti istoriju srpskog fudbala.
Njegov doprinos pohodu na titulu prvaka Evrope 1991. godine bio je ogroman.
U čuvenom polufinalu protiv Bajerna iz Minhena postigao je gol iz slobodnog udarca, a njegov centaršut u završnici meča završio je kao autogol Klausa Augentalera za plasman Zvezde u finale.
U Bariju je bio jedan od sigurnih izvođača penala protiv Olimpika iz Marselja, nakon čega je Crvena zvezda postala prvak Evrope.
Dok je gradio veliku karijeru, rat je razarao zemlju iz koje je potekao.
Njegova porodica direktno je osetila posledice sukoba, o kojima je godinama kasnije otvoreno govorio.
– Svi ratovi su užasni. Ali bratoubilački rat, onaj koji smo mi doživeli u bivšoj Jugoslaviji, najgora je stvar koja može da se desi. Prijatelji pucaju jedni na druge, porodice se raspadaju. Video sam kako moji ljudi padaju, kako gradovi nestaju. Video sam kako se sve briše.
Dan kada su Jugoslavija i Srbija dobile ratnika: Debi Mihine levice u dresu reprezentacije
Gospodar slobodnih udaraca
Godine 1992. preselio se u Italiju.
Pravu fudbalsku afirmaciju doživeo je u Sampdoriji, gde ga je Sven Goran Erikson pomerio na poziciju centralnog beka. Taj potez pokazao se kao pun pogodak.
Kasnije su usledile godine slave u Laciju.
Sa rimskim klubom osvojio je poslednji Kup pobednika kupova, Superkup Evrope i titulu prvaka Italije u sezoni 1999/2000.
Ipak, ono po čemu ga fudbalski svet najviše pamti jesu slobodni udarci.
Njegova leva noga bila je jedno od najubojitijih oružja koje je fudbal video.
Sa 28 golova postignutih direktno iz slobodnih udaraca zajedno sa Andreom Pirlom deli rekord Serije A.
Posebno mesto zauzima utakmica protiv Sampdorije 13. decembra 1998. godine, kada je postigao het-trik iz slobodnjaka, podvig koji niko nikada nije ponovio u italijanskom prvenstvu.
Mihajlović je bio jednako poznat po talentu koliko i po karakteru.
Tvrdoglav, temperamentan, često na ivici sukoba, nikada nije birao lakši put.
Tokom karijere imao je brojne konflikte na terenu, ali je isto tako imao hrabrosti da prizna greške.
Trener koji nije pravio kompromise
Po završetku igračke karijere ostao je u fudbalu.
Vodio je Bolonju, Kataniju, Fiorentinu, Sampdoriju, Milan i Torino.
Kao trener bio je isti kao i kao igrač – direktan, zahtevan i beskompromisan.
Mnogi mu pripisuju velike zasluge za razvoj Đanluiđija Donarume, kojem je kao šesnaestogodišnjaku pružio šansu u Milanu.
Bio je i selektor Srbije od 2012. do 2013. godine.
Iako nije uspeo da odvede reprezentaciju na Svetsko prvenstvo, insistirao je na disciplini i jasnim pravilima.
– Igrao sam u reprezentaciji kada smo imali sjajan tim. Imali smo Savićevića, Mijatovića, Piksija Stojkovića, Đukića, Jokanovića. Ali zajedno nismo uradili ništa posebno. Nedostajali su pravi rezultati jer se nismo ponašali kako je trebalo. Ja prvi, pa svi ostali.
Najteži meč u životu
U julu 2019. godine saopštio je da boluje od akutne leukemije.
Vest je šokirala fudbalski svet.
Ali ne i njega.
Nije se povukao.
Vodio je treninge iz bolničke sobe, pratio ekipu tokom terapija i vraćao se na klupu čim bi mu zdravstveno stanje to dozvolilo.
Njegova borba postala je inspiracija daleko izvan granica sporta.
– Sada mogu da cenim svaki trenutak, stvari koje ranije nisam ni primećivao. Naučio sam da slušam, da posmatram izraze lica onih ispred mene. Uživam u jednostavnim detaljima koji sada deluju neprocenjivo.
Kada se bolest vratila 2022. godine, odgovorio je onako kako je živeo.
– Vidi se da je ova bolest veoma hrabra kada se vraća da se suoči sa nekim poput mene. Tu sam, ako prva lekcija nije bila dovoljna, daću joj još jednu.
To je bila rečenica koja je možda najbolje opisala Sinišu Mihajlovića.
Tri godine bez Siniše Mihajlovića: Majstor slobodnih udaraca i čovek od stava
Nije se predavao.
Nikada.
Preminuo je 16. decembra 2022. godine u 53. godini života.
Njegov odlazak ujedinio je fudbalski svet u žalosti.
Oproštajne poruke stizale su iz Beograda, Rima, Milana, Đenove i sa svih mesta na kojima je ostavio trag.
Leva noga donela mu je slavu.
Karakter mu je doneo poštovanje.
A način na koji je vodio svoju poslednju bitku učinio ga je besmrtnim.
Možda će ga neko pamtiti po slobodnjaku protiv Irana.
Neko po slobodnjacima u Laciju, evropskoj tituli sa Zvezdom ili rekordima u Seriji A.
Ali ono što je Sinišu Mihajlovića izdvajalo od većine velikih fudbalera nije bila leva noga. Bila je to sposobnost da se suoči sa svakim protivnikom, na terenu i van njega, bez koraka unazad.
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.