SUDBINE Nekada nominovani za Zlatnu loptu, a sada zaboravljeni!

U svetu fudbala ne postoji vrednije individualno priznanje u svetu od Zlatne lopte . Moglo bi se reći da je ekvivalent Oskaru (ne onom iz Čelsija).

Za neke igrače to je priznanje koje bi mogli da dobiju jednom u životu, dok za neke i ne predstavlja toliku vrednost kao sama nagrada. U slučaju rekordera Lionela Mesija (7) predstavlja činjenicu da ima dve više od prvog pratioca Kristijana Ronalda (5). Iako možda neće javno reći kako im je stalo do toga, budimo realni, jeste.

Od Rikarda Kake 2008. godine do Luke Modrića 2018. godine, gore pomenuti duo je osvojio svaku Zlatnu loptu. Mesi je u poslednje tri godine pobegao Portugalcu sa dve uzastopne nagrade. 2020. godine se ona nije ni dodeljivala, ali je tada Robert Levandovski bez ikakve sumnje trebalo da je podigne.

Ove godine je sigurno da nećemo da gledamo Argentinca ili Portugalca na bini sa nagradom u rukama. Mesi nije ni nominovan dok Kristijano neće da završi, možda, ni među pet najboljih na glasanju, ali se nalazi među kandidatima.

Ipak, nismo tu da pričamo o njima, već o momcima kojima bi Zlatna lopta bukvalno predstavljala dostignuće karijere. Na kraju je nisu dobili, ali uvek mogu da se hvale kako su bili među nominovanim igračima.

LIVERPUL – BORNMUT 1-1&3+ ISKUPLJENJE

Tomaš Rosicki (2002) Borusija Dortmund

Karijera Rosickog u Arsenalu se ne može nazvati ni promašajem ni pogotkom. U klubu gde su igrači sa sjajnim tehničkim sposobnostima ne samo poželjni već i visoko cenjeni, Rosicki i Arsenal su prosto „legli“ jedan drugom. Postao je miljenik navijača i njegov gol protiv Totenhema nije jedini razlog za to.

Povrede su ipak sprečile Tomaša da ostavi bolji utisak. Međutim, partije koje je pružao pre Engleske su ono što ga je preporučilo Vengeru, ali isto tako i stavilo među kandidate za Zlatnu loptu 2002. godine dok je nosio dres Borusije Dortmund.

„Mali Mocart“, kako su ga zvali, plesao je po terenu i delovalo je da će redovno da bude među kandidatima za ovu nagradu. Kako smo se samo prevarili.

El Hadži Diuf (2002) Lens/Liverpul

Takođe pre 20 godina, mogli smo da vidimo jedno zanimljivo ime među kandidatima. Diuf je bio deo senegalske reprezentacije koja je stigla do četvrtfinala Svetskog prvenstva 2002. godine i sjajne partije sa tog turnira su ga preporučile Liverpulu koji ga je doveo iz Lensa.

El Hađi je za razliku od Rosickog dobio dva glasa za Zlatnu loptu. Senegalac, ipak, nije bio igrač kog ćemo pamtiti po igračkim kvalitetima iako ih je imao. Luda glava nikada nije dostigla maksimum, u Liverpulu nije poštovao nikakva pravila te je i brzo otišao iz kluba.

I dan danas nećete čuti ništa dobro od njega kada mu spomenete Stivena Džerarda ili Džejmija Karagera.

Junići Inamoto (2002) Arsenal/Fulam

Igrač Arsenala koji je nominovan za Zlatnu loptu i nije toliko čudno, ali igrač Fulama i te kako jeste! Zanimljivo je to da Japanac zapravo nije odigrao nijedan meč za „tobdžije“. Kao igrač Arsenala je bio na pozajmici u svojoj državi, odnosno u Gamba Osaki.

Na Mundijalu 2002. godine je postigao dva gola posle čega se vratio u Englesku ali je otišao odmah na pozajmicu u Fulam. Krenulo ga je lepo na Krejven Kotidžu, ali je povreda uticala na njegovu formu i njegove šanse da ga „kotidžeri“ otkupe.

Bio je Japanac dobar, ali za Zlatnu loptu dobar? Sigurno ne.

BRENTFORD – EVERTON 1&2-3 NASTAVLJA SE PAD KARAMELA

Tim Kejhil (2006) Everton

Na Svetskom prvenstvu 2006. godine postigao više golova nego Filipo Inzagi, Rud van Nistelroj i Didije Drogba. Pomogao je svojoj Australiji da prođu grupu u kojoj su bili i Hrvatska, Japan i Brazil. U osmini finalu su naišli na buduće šampiona sveta Italiju, ali su uprkos tome ostavili dobar utisak. Italijani su tek u poslednjim minutima meča slomili otpor golom Frančeska Totija.

Tim Kejhil (Foto: Printskrin/Jutjub)

Verovatno i najbolji igrač koji je došao iz Australije i legenda Evertona. Uzimajući u obzir da su iste godine za Zlatnu loptu bili nominovani igrači i poput Ronaldinja, Fabija Kanavara i Tijerija Anrija, često možemo da zaboravimo i da se Tim Kejhil našao u tom društvu.

Ipak, baš kao i Rosicki i Inamoto, nije dobio nijedan glas.

Asamoa Đan (2010) Sanderlend

Svi se sećamo onog četvrtfinala sa Mundijala u Južnoj Africi i čuvenog meča Urugvaja i Gane. Sa razlogom pričamo o ovom turniru kao možda i najboljem Svetskom prvenstvu ikada. Đan je bio pokretač reprezentacije Gane i njihovog sjajnog turnira. Svoju formu iz Južne Afrike je preneo i u Sanderlend kasnije gde je na prvih 10 mečava Premijer lige postigao pet golova. Tako se i našao među kandidatima za Zlatnu loptu. Đan je leteo u tom trenutku.

Niko ne može da mu ospori tu nominaciju, ali teško da će je se ljudi sećati.

ČELSI – LESTER 1&GG SUDAR PLAVIH DOBIJA DOMAĆIN

Mario Baloteli (2012) Mančester Siti

Zlatni dečko iz 2010. je dve godine kasnije bio nominovan i za Zlatnu loptu. Baloteli je važio za jednog od najboljih mladih igrača u tom trenutku. Učestvovao je i u prvoj tituli Premijer lige za Mančester siti. Već dobro poznat podatak je da je njegova jedina asistencija u elitnog rangu engleskog fudbala bila upravo za „onaj“ Aguerov gol protiv Kvins Park Rendžersa.

Italijan je završio na 23. mestu posle glasanja za Zlatnu loptu, a njegova karijera je od tada krenula nizbrdo. Sada ima 32 godine i igra za tursku Adanu.

Dmitri Paje (2016) Vest Hem

Kada pričate o Pajeu sa navijačima Vest Hema nikako ne smete da izostavite da je Francuz bio kandidat za Zlatnu loptu! Dmitir je bio „besmrtan“ dok je nastupao za londonski klub. Talenat koji je zapalio Apton Park, a kasnije i Olimpijski stadion. „Čekićari“ su takvi navijači koji obožavaju igrače kao što je on. Pogledate samo koliko su voleli Di Kanija i Teveza. Paje se uklapa u tu vrstu fudbalera. Dok je nosio dres engleskog kluba, bio je nezaustavljiv.

Još ima magije u nogama, ali nikada nije postigao sve što je mogao. Sasvim zasluženo je pre šest godina bio na listi kandidata za Zlatnu loptu.

Dulle Varney