ČUVARI KOŠARKAŠKE VATRE ŠKK Zvezdara: Prva škola košarke u Beogradu! Kroz nju su prošli brojni velikani (FOTO)

Godinama nas je ceo svet nazivao “zemljom košarke”. Pet svetskih, osam evropskih i jedno olimpijsko zlato potvrđuju da smo to zaista i bili. Da li smo i dalje? MVP priznanje NBA lige našem čoveku kaže da jesmo. Da li ćemo to da budemo i ubuduće? Zlato juniora na Evropskom prvenstvu kaže da hoćemo. MaxBet Sport u serijalu “Čuvari košarkaške vatre” bavi se temom o budućnosti srpske košarke. Ko su glavni junaci svih prošlih, sadašnjih i budućih košarkaških uspeha u Srbiji? Ko su čuvari košarkaške vatre? To su klubovi koji su “pravili”, koji “prave” i koje će i u buduće da “proizvode” naše košarkaške asove. Ovo je serijal o njima!

KVALIFIKACIJE ZA LŠ: Kvota kladionice MaxBet na pobedu Antverpa protiv AEK-a kod kuće je 2.25. Početak meča je zakazan za 21.00.

Obilje tradicije, istorije i kvalitetnog rada može da se nađe u jednoj od najvećih beogradskih opština, čiji je klub poneo upravo po njoj – ŠKK Zvezdara. Kako budete čitali tekst, shvatićete zašto se ovaj “klub” našao u serijalu “Čuvari košarkaške vatre”. Reč “klub” je stavljen pod navodnike, zbog toga što se iza skraćenice “ŠKK” krije zanimljiva priča.

Naime, Zvezdara je prva beogradska škola košarke u svakom smislu tih reči. Tačnije, etablirao se kao takav, a ne kao klub, pa se po osnivanju zvala ŠK Zvezdara (Škola košarke “Zvezdara”). Kako su pravila promenjena unutar Košarkaškog saveza Srbije, svaka ekipa je morala da ima reč “klub” u imenu, pa su se tako čelnici junaka naše priče dobro snašli i pored tipično “KK” zadržali slovo “Š” po kome su prepoznatljivi.

Što se istorijata tiče, Zvezdara je osnovana davne 1988. godine od strane čuvenih košarkaških radnika kao što su Borivoje Cenić, Miroslav Živanović, Dragutin Čermak i Aleksandar Prelević. Kroz nju je prošao ogroman broj velikana srpske košarke. Najaktuelniji primer je Bogdan Bogdanović, koji je ponikao u ovom klubu, a zanimljivo je da mu je prvi trener bila Dragana Kontić, inače danas sportska direktorka u redovima narandžasto-plavih, predsednica Skupštine KS Beograda, članica Upravnog odbora KS Srbije, kao i bivša proslavljena košarkašica. Takođe, posle nje, sa popularnim Bogijem je kasnije radio i trener Vlada Zorić, dok sa današnjom decom rade Stefan Kokanović, Boris Raković, Slobodan Simović, Dragan Tijanić, Jovo Vuković i Andrija Nikolić, na koje je klub izuzetno ponosan.

Jedna od selekcija ŠKK Zvezdara / Foto: Privatna arhiva

Pored njega, kroz Zvezdaru su prošli i Marko Jarić, Petar Božić, braća Nađfeji, Stevan i Aleksandar, Vladimir Mašulović, Slobodan Dunđerski, Aleksandar Šubara, Strahinja Mićović, Nikola Sočanac, dok su kao treneri ovu funkciju obavljali čuveni stručnjaci poput Žarka Vučurovića, Igora Kokoškova, Miodraga Perišića, Milovana Tasića, Dragog Ivkovića – Trigija, Dragoljuba Pljakića, Vukice Mitić, Vinka Bakića, Božidar Mitrović…

PRERANO SE JURI REZULTAT

Zanimljivo je da su pomenuta dvojica, Petar Božić i Aleksandar Šubara bili deo ekipe koja je 1998. godine u Parizu bila šampion sveta u “stritbolu”, sportu koji je bio preteča današnjem “3×3”!

Kada se sve uzme u obzir, nije čudno što smo želeli da uradimo priču baš sa Zvezdarom. O aktuelnim temama smo pričali sa Andrijom Nikolićem, jednim od trenera u klubu, koji je razgovor započeo govoreći o razlici u radu sa decom nekada i sada:

– Ključna razlika je u tome da se sada prerano jure stvari kao što su rezultat, uspeh. Takođe, informacije se u velikim količinama brzo šire. Sve i svašta nam je dostupno, pa može da se isprate rezultati nekih drugih i kako drugi rade, što ume da utiče na fokus. Košarka se omasovljuje, ima mnogo klubova i ima onih koji ekonomski pokušavaju da opstanu, a opstaje se nažalost preko članarina. Dolazi do toga da, da biste animirali sredinu, počinjete da, jureći rezultat, ne obraćate pažnju na faktore koji su važni, a to je njihova tehnička obučenost i razvoj. Da biste tako nešto radili morate da imate strpljenja. Posao trenera je da od deteta napravite zdravu ličnost, u najširem mogućem smislu, a na drugom mestu sportistu koji će možda profesionalno time da se bavi. Jureći rezultate od mlađih kategorija mi ih trošimo. Ne pričam o anomalijama kao što su Đoković ili Jokić, ali već vidimo da se deca do 15 godina ponašaju kao da su već na zalasku karijere. Mislim da oni vrlo rano dožive i duhovnu i emotivnu istrošenost prema sportu, ne samo prema košarci.

Andrija Nikolić, trener u ŠKK Zvezdara / Foto: Privatna arhiva

Potom smo ga upitali kakav je uticaj roditelja na košarkaški rad sa decom?

– Tu imamo gomilu primera. Generalno, da se nadovežem na ovo što smo malopre pričali, u dobu kada imamo tehnologiju, telefone i ostalo, deca su mnogo manje u pokretu, pa roditelji pokušavaju da to nadomeste time što ih mnogo rano upisuju na sport. Sad da li je to dete tu zato što voli ili mu je nametnuto… Prirodno je za dete da što više vremena provede napolju u raznim varijantama pokreta i njihova sloboda su potpuno dve različite stvari. Ne postoje ustanovljena pravila, standardi, to sve brzo ide. Pojavom tehnologije se sve to menja. Mislim da su deca danas, generalno gledano, prezaštićena. Čak i roditelji koji su svesni toga, ne mogu u koštac sa modernim vremenom. Popustljiviji su nego što su bili ranije, pa se samo gleda kako da ga poštede, umesto da imaju neki prirodni razvoj. I vole da se mešaju u sve i svašta, a to ima dve strane. Previše vole da budu upleteni u sve.

DA SE UKINU TABELE

Nikolić ima jasan stav po pitanju ostvarivanja rezultata u određenom dobu:

– Prvo bih u takmičenjima u uzrastu do 12 godina bih potpuno ukinuo tabelarni rezultat. Šta to znači? U našoj košarci postoje tabele, lige, rezultati… I sve to može da se isprati i dostupno je svima. Iskreno, sve bih to ukinuo. Da bismo mogli da usmerimo da rad bude posvećen najvažnijim stvarima. Najosetljiviji period razvoja imaju od sedme do 12. godine i tada bi trebalo fizički da budu najviše u pokretu, a toga nema baš zbog pomenutih pravila. Istina, to je za analizu kako bi to funkcionisalo, ali da nema trofeja, medalja… Rezultati ne bi trebalo da budu u prvom planu, jer samim tim mnogi treneri ne bi bili usmereni na to da li je neka utakmica važna za prolaz dalje, već bismo imali slobodu da se bavimo važnijim stvarima, prvenstveno na tehničku obučenost. Takođe, da se napravi program šta bi trebalo da posluži kao smernica šta bi trebalo raditi u tom dobu, da ne bi došlo do prezasićenja.

Za kraj nas je zanimalo kakva je budućnost srpske košarke?

– Ne bih znao da odgovorim na to pitanje. Ovo mi je pitanje najteže do sada. Uvek imamo dobrih i svetlih primera, ali svi odgovori iz prethodna tri pitanja mogu da obuhvate u ovo pitanje. Mi u srpskoj košarci imamo karakter koji retko ko ima, takvu upornost retko ko ima. Mi smo sada u jednoj fazi stvaranja novih vremena, na šta će to da izađe, videćemo. Ovo podneblje uvek iznedri neki svoj minisistem ili malu sredinu gde ljudi rade iz iskrene ljubavi i ne petljaju se u stvari koje se ne tiču tog sporta. I iz toga uvek izleti neko novo dete… Mada, sistemski moramo neke stvari da menjamo ako želimo da nam budućnost bila bolja, jer se mnogo toga ne zna.