Marko Simonović za MBS: Period u Zvezdi nije bio dobar, ali bih se vratio! NBA veliko iskustvo, a Bahčešehir veoma ambiciozan projekat

Gore-dole. Preko-daleko. Napred-nazad pa opet napred, ali uvek sa pozitivnim stavom. Tako nekako ide karijera crnogorskog centra Marka Simonovića koji sve što mu se dešavalo u još uvek mladoj karijeri uzima kao deo učenja i sticanja iskustva potrebnog za igranje na vrhunskom nivou, trenutno u Evropi.

---

KVALIFIKACIJE ZA LIGU ŠAMPIONA: Kvota naše kladionice na pobedu Midtjilanda protiv Slovana (21:00) je 1.60.

---

Ovog leta počinje novu epizodu, otvara novu stranicu u ambicioznom istanbulskom klubu Bahčešehir (koledži), a o svemu što je bilo i što će da bude pričao je u intervjuu za MaxBet Sport.

“RADONJIĆA SAM UPOZNAO TEK SADA”

Novi početak u Bakčešehiru – kako vam to izgleda za sada? Тim je nov, a ambicije kluba, čini se, velike?

– Ambicije su baš velike, pogotovo sa ovim imenima koja su došla ovog leta. Nisam znao, iako sam prošle sezone igrao u Turskoj, koliko je klub zapravo popularan, koliko je dobro organizovan i na kom je nivou. Odgovorno tvrdim da su uslovi na nivou Evrolige. Sve je za sada u savršenom redu, radimo ovde na Divčibarima još nekih desetak dana, igramo dve prijateljske utakmice ovde pa onda sa Megom u Beogradu, pa se vraćamo u Tursku gde nastavljamo sa radom. Ekipa je kvalitetna, sa igračima koji su igrali Evroligu prošle godine, koji su imali ponude evroligaša i sad, ali klub je uspeo da ih dovede, što znači da su ciljevi veliki i ozbiljni – počinje Marko Simonović razgovor za naš portal.

Postoje li neki konkretni ciljevi? Da li je to možda osvajanje Evrokupa, pošto ste definitivno jedan od tri najveća favorita, uz Valensiju i Hapoel?

– Iskreno, nisu tako striktno postavljeni ciljevi, ali ambicije su nam sasvim sigurno velike, a to pre svega mislim da probamo da uđemo u plej-of, i u Evrokupu i u turskoj ligi, što prethodne godine nije bio slučaj i to je možda čak i primarno. Na nama je da pobeđujemo u što više utakmica i onda će sve doći na svoje. Što se tiče favorita u Evrokupu, ne bih izostavio ni moj doskorašnji klub Bešiktaš, a tu je i Gran Kanarija.

Ima i ljudi sa naših prostora u klubu, vaš zemljak Dejan Radonjić je trener?

– Da budem skroz otvoren, ja ga nisam poznavao do sad. Upoznali smo se tek ovde u klubu, ali znam kakav je trener, da se kod njega radi kvalitetno i da je maksimalna ozbiljnost. Fokusirani smo svi, radimo i sve za sada ide kako treba.

Ipak, jednog čovek iz kluba znate dobro, čak vam je bio i saigrač prošle godine u Zvezdi – Nemanja Bjelica, koji je sada sportski direktor. Kako ide saradnja sa njim u toj novoj ulozi?

– Nemanju sam upoznao još u NBA ligi, igrao sam čak protiv njega dok je on bio u Golden Stejtu, a ja u Čikagu. Posle smo kratko bili i saigrači u Zvezdi, a onda se desilo da on postane sportski direktor kluba u koji sam ja sada došao. On se zaista trudi da sa nama ima drugarski odnos, kao da je saigrač i ponaša se kao da i dalje igra. Trudi se da postavi stvari u pozitivnom tonu, da sve stavi na noge i da igrači budu zadovoljni. Pravi je “lepak“ i veza sa upravom kluba. Vidim da se lepo snašao u toj ulozi i da mu lepo ide, da uživa.

Pripreme obavljate daleko od kuće – na Divčibarama i planini Maljen. Kakve uslove imate i paše li ekipi ta mikro klima?

– Uslovi su stvarno fenomenalni. Vrhunski! Hala je u sklopu hotela i iz ugla igrača to je savršeno i stvarno olakšavajuća okolnost. Očigledno su ljudi iz kluba sa razlogom izabrali ovo mesto, gde smo potpuno izolovani od svega. Dva puta treniramo tokom dana i trudimo se da budemo fokusirani samo na košarku, što možda na nekim drugim  mestima ne bi bilo moguće.

POVREDA, MANJAK SAMOPOUZDANJA, PRITISAK…

Prošla sezona je bila turbulentna za vas. Početak u Zvezdi sa Duškom Ivanovićem, dobra utakmica protiv Asvela na premijeri, ali onda je usledilo mnogo problema – loši rezultati, povreda, na kraju i transfer?

– Baš tako, stvarno je bilo svega, ali pre nego što dam komentar na to, moram da istaknem da sam bio presrećean kada sa potpisao za Zvezdu, imao sam veliku želju da osetim tu atmosferu i sve što ona nosi. Igrao sam protiv Zvezde dok sam bio u Megi, ali igranje za Zvezdu je potpuno neka druga stvar. I na početku je bilo dobro, dobro sam ušao u sezonu pošto sam sakupio puno samopouzdanja na Svetskom prvenstvu. Međutim… Desio se prvo Duškov odlazak, pa onda ta povreda zbog koje sam bio van terena jedno 15-20 dana, a upravo u tom periodu je došao trener Sferopulos. On mi je u tom početnom periodu davao vremena, ali sam vrlo brzo uvideo da tu nema mesta za mene. Došla je onda ta ponuda Bešiktaša i pričao sam sa Janisom o tome gde mi je on vrlo otvoreno i fer rekao “Ako misliš da je bolje za tebe da ostaneš, ti ostani. Ako misliš da je za tvoj razvoj bolje da odeš i da igraš više, idi.“ Odlučio sam da odem jer mi je primarni cilj posle dve godine u NBA i Dži Ligi bio da igram. I ta polusezona u Bešiktašu je bila dobra, možda i najbolja za klub do sada, bar po komentarima ljudi iz kluba. Igrali smo polufinale u sva tri takmičenja – Evrokup, turski kup i tursko prvenstvo, a to je za klub koji je bio pred ispadanjem iz lige veliki rezultat. Ta nova uprava je napravila stvarno velike stvari i Dušan Alimpijević na klupi, naravno.

Šta je nedostajalo da se bolje snađete u crveno-belom Beogradu? Da li je pritisak bio prevelik u tom trenutku?

– Sve se nekako loše namestilo u datom trenutku. I ta povreda i manjak samopouzdanja i taj pristisak  je sigurno bio faktor. Naravno, i sreća je potrebna, ali i iskustvo koje ja, ipak, nisam imao. S druge strane, taj period u Zvezdi mi je bio veoma značajan za te neke stvari i mislim da mi je pomoglo da u nastvku karijeri budem bolji u tim stvarima. Iskreno se radujem što sam bio u takvom klubu i ne bih imao ništa protiv da sve to ponovo iskusim, ako se ukaže prilika u budućnosti.

Šta za mladog igrača na poziciji pet znači treniranje i igranje sa plejmejkerom kakav je Miloš Teodosić?

– Teo je stvarno legenda, sa njim na parketu je sve nekako lako, a postavlja se prema mlađim igračima zaštitnički i puno komunicira sa njima. Takva veličnina od igrača znači svima, na svim poljima, a mi smo na početku te prošle sezone imali postavljene baš velike ciljeve. N terenu je krenulo loše i mislim da mnogi, da ne kažem svi, nisu uspeli da pokažu neko svoje pravo lice. Ipak, mislim da su uspesi koji su kasnije došli velikim delom i njegova zasluga.

Na kraju su, ipak, sezonu učinili uspešnom, sa tri trofeja u rukama?

– Tako je, i zbog toga mi je jako drago. Kad se dobro završi nešto onda niko ni ne priča kako je i šta bilo na početku. Ostao sam u kontaktu sa saigračima, više sa domaćim, i čestitao sam im na tim uspesima. Zaista, ja sam se sa Zvezdom rastao u najboljem mogućem redu i imam i dalje dobru komunkaciju sa ljudima koji tamo rade.

ZA MLADOG IGRAČA JE BOLJE DA IGRA U EVROPI NEGO DA ČEKA ŠANSU U DŽI LIGI

Kakvo iskustvo nosite iz Amerike i iz Bulsa, jedne od najvećih franšiza u ligi?

– Nosim veliko iskustvo. Ta košarka koja se tamo igra, ti uslovi koji postoje, to je teško objašnjivo, a da se ne iskusi. Proveo sam dve godine tamo i stvarno sam presrećan što sam imao priliku da budem deo takvog kluba kao što su Čikago Bulsi. Proveo sam puno vremena i u njihovom razvojnom timu u Dži ligi i mislim da mi je i to koristilo, da sam napredovao i da sam naučio mnoge stvari koje će da mi koriste u daljoj karijeri, ali mislim da kvalitet igranja razvojne lige nije kao što je igranje u Evroligi ili Evrokupu jer se u toj ligi malo više vodi računa o statistici i sve je usmereno ka tom glavnom cilj, a to je NBA.

Koliko vam je sve to pomoglo, a koliko, možda, odmoglo? Kako je za mladog igrača da “šeta“ na granici NBA i te razvojne lige?

– Bio sam dosta sa tim glavnim timom Bulsa, igrao i te neke utakmice kada su igrali kod kuće. Istina, nije bio to preveliki broj mečeva ali mi je značilo da budem sa njima i osetim i doživim kako to sve funkcioniše na najvišem nivou košarke. Ipak, mislim da je za mladog igrača mnogo bolje da igra evropsku košarku nego da čeka šansu u toj drugoj ligi, a i ja sam ceo život više pratio i bio usmeren na evropsku košarku i kada se pojavila ta ponuda Crvene zvezde, koja je bila dobra, ja stvarno nisam mogao da je propustim.

Sarađivali ste tamo sa mnogim velikim igračima, trenerima, legendama – zemljak Nikola Vučević, Demar Derozan, trener Bili Donovan, predsednik košarkaških operacija Arturas Karnišovas… Uz to poznato je da u Čikagu priznaju samo pobede i uspehe, priznaju samo najbolje i da je pritisak stvarno veliki. Kako ste se na to prilagodili?

– Jeste, to je stvarno tako i sve zbog toga šta su radili tokom devedesetih godina sa Džordanom, Pipenom, Rodmanom… Na primer, do mog dolaska oni nisu par godina uspevali da uđu u plej-of i te moje prve godine su ušli i to je bilo stvarno veliko uzbuđenje. Sledeće ponovo nisu ušli, pa su ponovo odlučili da menjanju neke stvari unutar tima. Kažem, iako to tamo jeste zabava, u Bulsima je pritisak velikog rezultata uvek prisutan.

Unapredili ste telo tokom boravka “preko bare”. Isto i poziciju, radilo se puno na šutu za tri poena. Šta je sad Marko Simonović – 4 ili 5?

– Više mi prija da igram na poziciji pet, definitivno. To je ono što se sada moderno naziva strech five i da šutiram spolja. Dobio sam na masi u Americi i definitivno se profilisao kao pet. U nekim situacijama i varijantama mogu da pokrijem i poziciju četiri, ali tu moram da unapredim neke stvari, pre svega u odbrani, u toj takozvanoj “hedge” odbrani koja je sada primarna za pozciju četiri. Tu polusezonu u Bešiktašu smo gotovo stalno igrali tu vrstu odbrane i bilo je problema na početku, ali je sve to posle “leglo“ i svi smo ušli u ritam,  i mislim da smo dobro to radili. To su i rezultati ispratili.

NAVIJAO SAM ZA SRBIJU

Ne možemo a da se ne dotaknemo i reprezentacije. Imali ste dobar nastup na SP prošle godine, ovog leta prvi put imali priliku da igrate i olimpijske kvalifikacije u Letoniji i nije vam se baš namestilo?

– Šteta je kako se završilo, nismo prošli grupu i došli do polufinala iako smo to očekivali, ali se desilo da Kamerun pobedi Brazil i mi smo ispali. Stvarno šteta, jer mislim da smo mogli da uradimo nešto više, što bi bio vrhunac za crnogorsku košarku.

Ipak, pratili si olimpijski turnir i navijali za Srbiju, kako smo mogli da čujemo?

– Gledao sam i navijao za Srbiju od prvog dana, očekivao da će doći do samog kraja, ali se eto namestilo kako se namestilo pa su sa Amerikom igrali u polufinalu. Opet, pokazali su jednu neverovatnu borbu, odigrali jednu fantastičnu utakmicu.

Da li vas je iznenadilo kako je Srbija odigrala taj meč?

– Iskreno, posle one utakmicu u Abu Dabiju i prve na OI nisam mislio da će da budu tako blizu, ali posle treće četvrtine sam stvarno verovao da mogu da učine nemoguće. Ipak, na kraju Amerika je uspela jedva, sa onakvim timom, da pređe tu barikadu koja im se postavila na putu, i to najtežu na turniru pošto im je polufinale bilo teže nego finale i bilo koja druga utakmica. Srbija je pokazala da ekipa iz Evrope, sa Balkana može da igra vrhunsku košarku i učinila ceo region ponosnim.

Da li je bilo čestitke i komunkacije sa nekadašnjim saigračem Filipom Petruševim?

– Jeste, naravno. Poslao sam poruku i njemu i kondicionom treneru Marku Sekuliću koji nam je bio trener u Megi. Drago mi je da su uspeli da uzmu medalju, a umeli su Boga mi i da je proslave – zaključio je razgovor za MaxBet Sport Marko Simonović..