MOMIR ILIĆ ZA MBS: Biću jednom selektor Srbije! Ulazak u Kuću slavnih je dokaz da je sve moguće

Tim, a ne pojedinac. To je krasilo “orlove” koji su 2012. godine osvojili srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Srbiji i tako ostvarili najveći uspeh u istoriji ovog sporta u našoj zemlji.

PRIJATELSJKI MEČ: Kvota naše kladionice na pobedu Selte protiv Al Nasra (21:30) je 2.38. 

Nedavno su “srebrni orlovi” proslavili to vredno ostvarenje. Okupili su se članovi stručnog štaba na čelu se tadašnjim selektorom Veselinom Vukovićem, bivši predsednik RSS Velimir Marjanović, a igrače je, kao i tada na terenu, predvodio Momir Ilić, kapiten te generacije.

BILI SMO TIM

Momir Ilić podiže pehar za osvojeno drugo mesto na EP u Srbiji (Foto: Starsport)

Stariji ste za 11 godina, kako vidite sebe iz te 2012?

– Sećanje na najlepši trenutak što se tiče rukometa. Sva pažnja je bila posvećena toj medalji. I sada je, posle 11 godina, to najveći uspeh srpskog rukometa. Na meni je, kada uporedim sa tim vremenom, sada nekoliko kilograma više, godine čine svoje, ali disciplinovan sam, ne dam se – započinje Momir Ilić priču za MaxBet Sport.

Bili ste kapiten reprezentacije, tada je vladala pomama za rukometom, učinili ste veliku stvar ulaskom u finale, a ostaće i zapaćena utakmica sa Hrvatskom u polufinalu, pred 23.000 ljudi?

– Kad pričamo o medalji moramo da se vratimo na put koji je do nje vodio. Zacrtali smo da Beograd bude osvajanje medalje. Do tada je bilo i padova, SP u Švedskoj, pa pre toga EP u Austriji, da bismo onda sazreli kao tim za 2012. Nikad saigrače nisam video tako motivisane kao tada u Beogradu. Posevećenost i maksimalna koncentracija. I poslednji atom snage se davao u svim utakmicama. Protiv Poljaka, u prvom meču, pokrenuo nas je Nikola Manojlović potezom u odbrani, posle Nenad Vučković, Darko Stanić je bio fenomenalan na golu. Bili smo tim. Bolje je da se ima tim nego 15 najboljih igrača na svetu.

Kada se okrenete iza sebe, kako vidite karijeru? Praktično ste “isklesani” u inostranstvu, igrali ste u Sloveniji, Nemačkoj i Mađarskoj?

– Krenuo sam iz Arandjelovca, malog grada, imao sam neverovatnu ambiciju da nešto uradim u sportu i životu. Porodica je živela skromno, nisam znao šta će da bude. Ja sam verovatno jedini igrač koji nije prošao mlađe kategorije, a došao do svih tih uspeha i postao kapiten reprezentacije koja je osvojila medalju.

PEČAT KARIJERE

Zajedno sa Draganom Škrbićem ste nedavno ušli u rukometnu Kuću slavnih?

Dragan Škrbić i Momir Ilić ušli su u rukometnu Kuću slavnih (Foto: Privatna arhiva)

– Ulazak u Kuću slavnih je pečat moje karijere, krunisanje svega onoga što sam uradio. Škrbić i ja smo dobili poziv Evropske rukometne federacije (EHF) da prisustvujemo 30. rođendanu. Niko od nas prisutih nije znao šta će da se dogodi. Jako lepo iznenađenje. Osećaj je bio fenomenalan. Šrkbić i ja zajedno, dva igrača iz različitog rukometnog doba u Kući slavnih. Ne mogu da budem lažno skroman – jako mi je drago. O Škrbiću imam fenomenalno mišljenje, Srbija je imala bezbroj vrhunskih legendi, a ja sam izabran za Kuću slavnih. Najlepši je osećaj kada sam tamo video sebe na fotografiji u dresu reprezentacije Srbije iz 2012. godine. Suze su mi krenule, znam odakle sam i kako krenuo. Stidljivo na početku, a karijera je krunisana ulaskom u Kuću slavnih. Sve je moguće da se uradi, samo mora da se veruje!

Posle igračke karijere postali ste trener? Šta Vas je otivisalo?

– To obožavam. I dok sam bio igrač zapisivao sam treninge, slušao savete, razgovarao sa trenerima, ti autoriteti su me i motivisali. Znao sam šta ću da radim posle završetka karijere. Bio sam presrećan onim što sam postigao kao igrač, ali i spokojan zbog onoga što sam znao da ću da radim. Sportisti koji završavaju karijeru moraju da imaju jasan plan šta će posle. Defintivno sam karijeru završio 2019. godine i te iste godine počeo da radim kao trener juniorskog tima Vesprema. Radio sam, učio, bio posvećen kao i sada, non-stop sam prisustvovao i treninzima prvog tima i to  mi je olakšalo kasnije ovaj moj posao.

UPORAN SAM ČOVEK…

Već dve godine ste trener prvog tima Vesprema. Koliko je našem čoveku teško da počne u inostranstvu? Obično klubovi zaborave igrače kad završe karijeru?

– Jako je važno da se čovek navikne na to da više nije bitan kad završi igračku karijeru. To je jako teško. Do juče si vredeo, mnogi su te voleli. Moraš da se uvek dokazuješ, šta god da radiš. Uvek je svuda taj početak težak, ne samo u inostranstvu.Veoma sam zahvalan Vespremu koji mi je ukazao poverenje kao mladom treneru, dali su mi jedan veliki tim u ruke. To je za njih sigurno bio rizik, a za mene velika odgovornost. Oni su to nešto prepoznali u meni i dali mi odrešene ruke. Dugujem veliku zahvalnost Zoltanu Čiku jer je omogućio da Gujaš i ja radimo uz Lasla Nađa. Gledali smo da vratimo istoriju u Vesprem jer šest godina nismo osvojili duplu krunu .Ove sezone smo to i uspeli. Vratimo smo mu na ukazanom poverenju. 

Dovodite i naše igrače, da li je to preko “veze”?

– Nema nikakve veze. Dovodiš ono što ti treba. Moje prvo pojačanje je Dragan Pešmalbek. Ne bih to uradio da nije kvalitetan, odličan je dečko, ima velike ambicije i radna etika mu je izuzetna.

Kada ste počeli da se spremate za trenera, neki ljudi su vas videli, u perspektivi, kao selektora Srbije. Kako gledate na to?

– Voleo bih i biću selektor Srbije! Sad nisam spreman. Radim dve godine kao trener prvog tima, pre toga sam godinu i po dana bio trener juniora. To je za sada moj radni staž. Da bih bio selektor potrebno mi je iskustvo, Svaki čovek uči i skuplja znanje. Jednog dana ću sigurno da budem. To je moja želja. Uporan sam čovek – jasan je Momir Ilić.

Malo je takvih kakav je Moša!