Paunović stupio na dužnost: Došao sam prvenstveno zbog momaka sa Novog Zelanda

Želela je većinska fudbalska javnost u Srbiji za kormilom reprezentacije Veljka Paunovića i taj scenario se ostvario. Čovek koji je 2015. godine naše „Orliće“ odveo na krov sveta je zvanično promovisan u selektora u Sportskom centru u Staroj Pazovi, gde je prvi put zakoračio posle 10 godina od pomenutog uspeha.

PRILIKA NE BIRA TRENUTAK

– Od kraja 2015. godine, skoro 10 godina nisam bio u Sportskom centru u Staroj Pazovi. Osećam se prijatno kao i tada. Mnogo lepih sećanja… Malo sam uzbuđen. Drago mi je što u Sportskom centru vidim ljude sa kojima sam i tada sarađivao, što su i dalje u Savezu i što imamo priliku da ponovo budemo deo zajedničke misije i novog zadatka – počeo je Paunović razgovor za FSS i dodao:

– Prilika ne bira trenutak, ali se ova ukazala u momentu kada je ostalo upražnjeno mesto selektora. Ja sam upravo završio jedan projekat i otvorila se mogućnost. Nije bilo puno vremena, odluka je morala brzo da se donese. Kockice su se poklopile. Moja dužnost je bila da odgovorim na poziv što je brže moguće, da dođem u Beograd i stavim se na raspolaganje reprezentaciji.

Novi selektor „Orlova“ rekao je da ga je vukla želja da opet sarađuje sa momcima sa kojima je pokorio svet na Novom Zelandu.

– Bio sam igrač, reprezentativac, ali nisam ostvario san da odigram onoliko utakmica za državni tim koliko sam želeo. Kao trener i selektor, taj osećaj se vraća. Prevashodno zbog ovih momaka koji se nalaze na fotografiji iza nas – sa Novog Zelanda. Možda je ovo i poslednja prilika da se ponovo nađemo na zajedničkom zadatku, kao pre deset godina. Nisam smeo da je propustim. U očima javnosti ovo je težak zadatak, ali znam da postoji grupa momaka koji znaju kako se pobeđuje i znaju kako da plovimo kroz ove nemirne vode. To mi uliva sigurnost da ćemo napraviti zajedništvo i sve što je potrebno za uspeh. Idemo svim srcem.

NE PROĐE MESEC, A DA NE POGLEDAM NEKI VIDEO SA NOVOG ZELANDA

Prisetio se i uspeha na Novom Zelandu.

– Gotovo da ne prođe mesec, a da ne pogledam neki video sa Novog Zelanda. Uvek sam imao živu sliku da ćemo jednog dana ponovo sarađivati. Nikada nisam zaboravio te momke, ni odakle smo krenuli. Posle tog Svetskog prvenstva napravio sam jedan klip — naš put do trofeja. Gledao sam ga često, i danas, kad ga se setim, uvek me obuzme isto uzbuđenje. Radujem se što ću sarađivati i sa nekim momcima koji nisu deo te generacije, ali takođe poseduju šampionski potencijal.

Raduje Paunovića ponovni susret sa igračima posle pune decenije.

– Osetio sam uzbuđenje i ponos. Žao mi je što je nekoliko njih povređeno i nisu mogli da se odazovu pozivu, a veoma su bitni za grupu, bitni za koncepciju tima, kako u tehničkom i taktičkom, tako i u ljudskom smislu. Ali reakcije su bile divne. Tih deset godina smo ostali u kontaktu — bodrili se tokom povreda, čestitali jedni drugima na uspesima, delili trenutke. Čuo sam od Bate Mirkovića koji je vodio reprezentaciju u Andori da su momci i dalje sjajni profesionalci, da se međusobno poštuju, veruju jedni drugima, da ih i dalje krasi onaj isti entuzijazam. Sećam se kada smo se opraštali posle Novog Zelanda, rekao sam im da bih voleo te vrednosti da zadrže šta god da se desi u njihovim karijerama. Zato me je Batina informacija silno obradovala. Ponosan sam na njih.

PRVA UTAKMICA JE NAJVAŽNIJA

Fokus se odmah prebacio na Englesku, sa kojom će Srbija odmeriti snage na Vembliju, 13. novembra.

– Prva utakmica je uvek najvažnija. Maksimalno smo fokusirani na Englesku — reprezentaciju koja je već obezbedila plasman i dominirala tokom kvalifikacija. Nisu primili nijedan gol, njihovi napadači nisu imali milosti. Biće to najteži mogući protivnik. Ali u fudbalu je uvek 11 na 11. Srce, vera i priprema često prave razliku. Želimo da budemo hrabri, pametni, organizovani i da verujemo do kraja.

Veljkov otac, Blagoje je bio deo reprezentacije koja je 1968. zabeležila poslednju pobedu u duelima sa Engleskom.

– Da, i predsednik Džajić je tada postigao gol. Sećam se tih snimaka, slušao sam tatine priče. To je bio veliki dan za naš fudbal. Engleska je tada bila aktuelni svetski šampion. Pobedili smo ih tada – hajde da damo sve od sebe i sada. Fudbal uvek pruža novu šansu, a na nama je da budemo vredni i dostojni da je zaslužimo.

Paunović je izneo svoju viziju kako reprezentacija treba da izgleda.

– Da budemo organizovani, disciplinovani, hrabri i da pokažemo svoj talenat. To su četiri stuba. Redosled nije bitan, uvek jedan od njih dođe više do izražaja. Tek kad spojite sva četiri, dobijate i onaj peti, u fudbalu možda i najvažniji – pravo da se sreća okrene na vašu stranu. Znam iz ličnog iskustva, što igračkog, što trenerskog, u velikim utakmicama sreća može biti presudan faktor, ali samo ako ste ispunili prethodna četiri preduslova. Imali smo slogan na Novom Zelandu, a važi i danas: Bog svoje najteže misije daje svojim najboljim izabranicima.

TATA MI PRIČA O KULTU REPREZENTACIJE

Govorio je i o kultu reprezentacije.

– Meni je tata preneo taj osećaj šta znači igrati za svoju zemlju. Igrao sam za mlađe selekcije i sećam se Santrača, Toplaka, Miljana, ljudi institucij, taj Lala ekonom… Mi kad dođemo tamo, pa obučemo opremu, ona trenerka miriše… pa grb izvezen na dresu… ja letim… letim! Taj kult reprezentacije je za mene bio ispunjenje snova. Svaki put kad sam se vratio iz reprezentacije u svoj klub, osećao sam se kao bolji igra, kao bolji čovek, sa mnogo više iskustva, kao da sam zaokružio jednu celinu.

Paunović je govorio i o saradniku Kvintonu Forču, koji je deo stručnog štaba.

– Kvinton i ja smo se upoznali u Španiji, u vreme kada smo kao osamnaestogodišnjaci stigli u Atletiko Madrid. Zovem ga Fortune, jer se u Španiji tako izgovara. Sa još trojicom mladih igrača živeli smo u istom stanu, u zgradi koja se zvala Kalje Pingvino. Kasnije smo ušli u prvi tim, ali se nikada nismo razdvajali — ja sam bio u potkrovlju, on dole na prvom spratu. Posećivali smo se porodično i bili sjajni drugari. Jedini je stranac koga sam upoznao, a da prve reči srpskog koje je naučio nisu bile psovke. Prvo je naučio ’brate’, pa ’kako si’, a onda i našu hranu. Moja majka ga je često pozivala na obroke i on je zavoleo srpsku kuhinju. Jednom prilikom, kada je moja majka krenula za Beograd, Kvinton joj sa vrata dovikne: „Pozdravite Saleta i čika Radeta!“– to su moji brat i stric. Verovatno je to slušao od Đoleta Tomića i zapamtio. Bio je kapiten Južne Afrike, ali pre svega je veliki čovek i prijatelj. I priznajem, napredovao je sa srpskim – zaključio je Paunović.