Ako ste se jutros probudili i prvi put posle mesec dana niste pomislili „ko igra večeras“, niste jedini. Prvi ponedeljak posle finala Svetskog prvenstva za mnoge ljubitelje fudbala u Srbiji donosi čudan osećaj praznine.
Okej, fudbal nije nestao u potpunosti. Već su počeli evropske kvalifikacije i domaće prvenstvo, a uskoro kreću i najjače evropske lige. Ali nije problem u tome što nema utakmica. Problem je što više nema Mundijala.
Završio se mesec u kojem je život imao sasvim drugačiji ritam. Posao se završavao na vreme jer u sedam počinje tekma. Porodični ručak se pomerao zbog derbija u četvrtfinalu. Vodilo se računa da pivo bude dobro ohlađeno, a Viber grupe u kojima se tokom godine razmeni desetak poruka odjednom su eksplodirale. Svaki gol, svaka sudijska odluka i svaka drama u završnici bili su razlog za novu raspravu.
A onda – tišina.
Daljinski upravljač prvi put posle mesec dana više nije najvažnija stvar na stolu u dnevnoj sobi.
Zašto su fudbaleri Meksika vratili Rolekse od milion dolara?
Nema više odbrojavanja do sledeće utakmice. Nema planiranja večeri prema rasporedu FIFA. Nema onog poznatog pitanja koje se čulo svakog dana: „Ko igra večeras?“
I upravo zbog toga mnogi danas osećaju ono što se kolokvijalno naziva postmundijalskom depresijom.
Iako zvuči kao preterivanje, psiholozi već godinama govore o ovom fenomenu koji se javlja posle velikih sportskih događaja. To nije medicinska dijagnoza niti klinički poremećaj, već neformalni naziv za osećaj praznine koji nastaje kad se završi događaj oko kojeg smo organizovali svakodnevicu.
Ali možda je najvažnije shvatiti jednu stvar.
Ne nedostaje nama fudbal.
Nedostaje nam ritual.
Mesec dana unapred znali smo šta radimo u 19, 21 ili 23 časa. Znali smo kada se ne zakazuju rođendani, kad se večera ranije i kad telefon neće prestati da vibrira. Čak su i oni koji inače ne prate fudbal znali da je u toku Svetsko prvenstvo. U kancelarijama se pričalo o ofsajdima, u kafićima o penalima, na pijaci o Mbapeovom slalomu.
Takav ritam preko noći jednostavno iščezne.
Crveni koji je promenio finale? Vinčić isključio Enca Fernandeza u 90+3 (FOTO)
Šta se dešava u našoj glavi?
Objašnjenje nije naročito misteriozno. Tokom turnira mozak se navikava na stalno iščekivanje. Svaka utakmica donosi novu dozu neizvesnosti, uzbuđenja i emocija. Iščekivanje golova, preokreta i penala podstiče lučenje dopamina, neurotransmitera koji je povezan sa osećajem nagrade i zadovoljstva.
Kad se turnir završi, taj intenzitet naglo nestaje.
Zato prvi dani posle finala mnogima deluju neobično prazno. Neki su bezvoljni, drugi imaju osećaj da im je dan predugačak, treći instinktivno otvaraju sportske portale tražeći bilo kakvu novu vest koja bi produžila osećaj da Mundijal još traje.
To nije ništa neobično. Sličan osećaj javlja se i posle velikih koncerata, festivala, praznika ili dugoočekivanih putovanja.
Od finala Mundijala do „onog našeg“
Možda se taj kontrast nigde ne vidi bolje nego u Srbiji.
Sinoć ste gledali finale Svetskog prvenstva. Stadion pun do poslednjeg mesta. Najveće svetske zvezde. Milioni ljudi pred televizorima. Ceremonija zatvaranja, vatromet, emocije… Trampa koji ne silazi s podijuma, nezaobilaznog Bogdanovića u studiju RTS…
A već danas se vraćamo „onom našem“.
Čeka nas Superliga, kvalifikacije za evropska takmičenja. I naravno da ćemo ih gledati. Nerviraćemo se zbog promašenih šansi, sudijskih odluka i loših terena kao i svake godine.
Ali svi znamo da to nije isto.
Nije isto kad gledate Kilijana Mbapea, Lamina Jamala ili Džuda Belingema na najvećoj sceni i kad se vraćate svakodnevici domaćeg fudbala. Nije stvar u kvalitetu. Mundijal jednostavno ima težinu koju nijedno drugo takmičenje nema.
Nije slučajno što svi pričaju o istom
Postoji još jedan razlog zbog kojeg kraj Svetskog prvenstva ostavlja utisak praznine.
Tokom prethodnih mesec dana svi smo živeli istu priču.
Nije bilo važno da li navijate za Španiju, Argentinu, Francusku ili nikoga. Svako je imao mišljenje o spornim momentima, selektorima, favoritima i najvećim iznenađenjima. Kolege koje tokom godine jedva razmene nekoliko rečenica odjednom su analizirale taktiku. Prijatelji koje niste videli mesecima javljali su se da zajedno pogledate utakmicu. Čak su i oni koji inače ne prate fudbal znali kada se igra finale.
Takav osećaj zajedništva retko koji sportski događaj može da stvori.
Zato se posle poslednjeg zvižduka ne završava samo turnir. Završava se i jedna zajednička tema koja je mesec dana povezivala milione ljudi.
Proći će. Kao i svaki put.
Dobra vest je da postmundijalska depresija obično ne traje dugo.
Vratiće se Liga šampiona. Počeće najjače evropske lige. Doći će nova reprezentativna okupljanja. Opet ćemo vikendom sedeti ispred televizora i raspravljati da li je sudija pogrešio ili VAR zakasnio.
Fudbal će nastaviti da živi.
Ali prvi ponedeljak posle Svetskog prvenstva ostaje poseban.
To je jedini dan u četiri godine kada ljubitelj fudbala shvati da mu nije nedostajala samo lopta. Nedostajalo mu je iščekivanje. Onaj osećaj da će uveče cela planeta gledati istu utakmicu i pričati o istoj stvari. A to nijedna liga na svetu ne može da zameni.
Tom Kruz preuzeo glavnu ulogu pred finale Mundijala: Njegove reči obišle svet (VIDEO)
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.