Objavljeno 1 
Postoje ljudi čiji glas ne pripada samo njima. Pripada generacijama koje su uz njega odrastale, utakmicama koje su postale uspomene i trenucima koje ni vreme ne može da izbriše.
Takav je bio Edin Avdić.
Vest da nas je napustio u 48. godini pogodila je sve one koji su makar jednom noću ostajali budni zbog NBA utakmica, sve koji su uz njegove prenose učili da vole košarku i sve koji su verovali da komentator nije samo neko ko opisuje ono što vidi, već čovek koji emociju sa terena prenosi pravo u dnevnu sobu.
View this post on Instagram
Teško je danas pisati o Edinu Avdiću kao o nekome koga više nema. Nekako deluje neprirodno. Kao da će se već večeras pojaviti u nekoj emisiji, nasmejati se, ubaciti neku opasku koju niko drugi ne bi smislio i ponovo pokazati zašto je bio drugačiji od svih.
A bio je.
Nije bio samo sportski komentator. Nije bio samo novinar. Nije bio samo NBA znalac.
Bio je pripovedač.
Dok su drugi prenosili utakmice, Edin je pričao priče. O igračima, gradovima, navijačima, životu. Zbog njega su i oni koji nisu znali pravila košarke mogli satima da slušaju prenos i da se ne pomere sa mesta. Imao je taj dar da sport približi običnom čoveku. Da od utakmice napravi događaj, a od jednog koša uspomenu za ceo život.
I zato danas, kada se opraštamo od njega, ne opraštamo se samo od jednog novinara.
Opraštamo se od glasa jednog vremena.
Naravno, postoje rečenice koje će zauvek ostati uz njegovo ime. Postoje momenti koje će svaki ljubitelj košarke prepoznati već nakon prve izgovorene reči.
“Kecmaaaaan, ideeee!”
Koliko puta smo to čuli? Koliko puta je taj snimak pušten ponovo? Koliko puta su se navijači Partizana naježili kada ga vide i danas?
Te večeri u Zagrebu, 25. aprila 2009. godine, izgledalo je da je sve gotovo. Delovalo je da je vreme isteklo. Da je priča završena.
Ali nije.
Njegov kolega Nenad Kostić upozorio je tada naciju na jednu stvar:
“Vreme nije isteklo.”
Usledio je šut Dušana Kecmana sa više od pola terena, jedan od najneverovatnijih koševa u istoriji regionalne košarke i rečenica koja će zauvek ostati deo sportskog folklora ovih prostora.
Danas, sedamnaest godina kasnije, sudbina je napisala drugačiji scenario.
Ovoga puta vreme jeste isteklo.
I upravo zato toliko boli.
Jer za ljude poput Edina Avdića nekako verujemo da će uvek biti tu. Da će uvek postojati još jedna utakmica, još jedna emisija, još jedna anegdota, još jedna noć u kojoj će pričati o NBA ligi sa istom strašću kao prvog dana.
Ali ostaju uspomene.
Ostaju njegove rečenice.
Ostaju snimci koje ćemo iznova gledati.
Ostaje način na koji je govorio o košarci — iskreno, bez glume, bez foliranja, onako kako ljudi pričaju u društvu kada govore o nečemu što zaista vole.
U vremenu kada je sve više bilo važno biti popularan, Edin je ostao svoj. Zato su ga ljudi voleli. Zato su mu verovali. Zato su ga osećali kao svog.
Možda je upravo to najveća pobeda svakog novinara.
Da ga publika ne pamti po funkciji, već po emociji koju je ostavio iza sebe.
A Edin je iza sebe ostavio mnogo emocija.
Zato danas ne odlazi samo komentator. Ne odlazi samo novinar. Ne odlazi samo čovek koji je znao sve o NBA ligi.
Odlazi deo detinjstva mnogih ljudi.
Deo noći provedenih uz prenose.
Deo priča koje ćemo prepričavati i onima koji ga nikada nisu slušali.
I zato, Edine, hvala.
Za svaki prenos.
Za svaku emociju.
Za svaku legendarnu rečenicu.
Za ljubav prema košarci koju si prenosio bolje od bilo koga.
Nekada si nas uverio da vreme nije isteklo.
Danas, nažalost, jeste.
Ali glasovi poput tvog nikada ne utihnu potpuno. Oni nastavljaju da žive u uspomenama ljudi koji ih pamte.
A takvih je, sigurno, mnogo…
Moje iskreno saučešće porodici Avdić. Ne mogu da verujem da nas je takav divan čovek napustio. Verujte da sam u šoku. Ostaće večna praznina. Takvih jednostavno nema.