Na prvi pogled deluje kao scena iz crtanog filma: desetine ljudi juri niz strmu livadu pokušavajući da uhvate veliki kolut sira koji nezaustavljivo ubrzava. Međutim, kotrljanje sira na Kuperovom brdu nije fikcija, već stvarna i višedecenijska tradicija koja se svake godine održava u blizini sela Gloucester.
Ovaj događaj danas važi za jedan od najneobičnijih „sportova“ na svetu — spoj lokalnog folklora, adrenalina i britanskog smisla za apsurd.
Kako je nastala ova neobična tradicija?
Tačno poreklo trke nije do kraja dokumentovano, ali se veruje da datira još iz 19. veka, a moguće i ranije. Postoje teorije da je događaj nastao kao paganski ritual kojim se obeležavao dolazak proleća i obnavljanje plodnosti zemlje.
Vremenom je ritual izgubio simboličko značenje i prerastao u lokalnu zabavu, da bi danas postao međunarodno poznat događaj koji privlači učesnike i publiku iz celog sveta.
Tri, četiri, polako! Ovde se održavaju najsporije trke na svetu
Pravila koja zvuče jednostavno — ali nisu
Suština trke je krajnje jednostavna: sa vrha brda pušta se kolut tradicionalnog engleskog sira (najčešće Double Gloucester), takmičari kreću za njim niz strmu padinu, a pobednik je prvi koji stigne do podnožja brda.
Međutim, postoji jedan ključni problem — sir gotovo nikada nije moguće uhvatiti.
Kolut može da dostigne brzinu i do 100 kilometara na čas dok se kotrlja niz padinu, što ga čini praktično nedostižnim. U praksi, pobednik nije onaj koji uhvati sir, već onaj koji prvi pređe ciljnu liniju.
Brdo koje ne oprašta greške
Kuperovo brdo nije obična livada. Reč je o izuzetno strmom terenu sa nagibom koji na pojedinim mestima prelazi 45 stepeni.
Zbog toga većina učesnika ne uspeva da trči u klasičnom smislu — umesto toga, spotiču se, padaju i na kraju se kotrljaju nizbrdo, često nekontrolisano.
Upravo taj haotični prizor, u kojem ljudi gube ravnotežu i pretvaraju se u „žive lopte“, čini događaj vizuelno upečatljivim i globalno viralnim.
View this post on Instagram
Povrede kao deo tradicije
Iako organizatori i lokalne vlasti redovno upozoravaju na opasnost, povrede su gotovo neizbežan deo ovog događaja. Uobičajene su ogrebotine, uganuća, pa čak i ozbiljniji prelomi.
Zbog rizika, zvanične organizacije su u više navrata pokušavale da ograniče ili formalno ukinu trku. Ipak, lokalna zajednica je nastavila da je organizuje, često i bez zvanične dozvole.
To dodatno govori o snazi tradicije — uprkos opasnosti, interesovanje učesnika ne jenjava.
Zašto ljudi i dalje učestvuju?
U eri profesionalnog sporta, preciznih pravila i stroge regulative, trka za sirom na Kuperovom brdu deluje kao potpuna suprotnost. Nema ozbiljne nagrade, nema prestiža u klasičnom smislu — pobednik dobija upravo onaj kolut sira koji je jurio.
Pa ipak, svake godine stotine ljudi odlučuje da se upusti u ovu avanturu.
Razlog leži u kombinaciji adrenalina, tradicije i jedinstvenog iskustva koje ne može da se uporedi ni sa jednim drugim sportom. Ovo nije takmičenje u brzini ili snazi, već u spremnosti da se prihvati haos.
To nije nikakav sport, to je debilizam isto kao i ono trcanje ispred bikova u Spaniji. Slobodan izbor da debilizmom slomis kicmu ili vrat, ruku, nogu ili da razbijes glavu isto koliko je i debilizam da te bik natakne na rogove, a zarad cega? Poenta?