Prvi put posle 19 godina navijači Olimpijakosa kročili su u OAKA Arenu. Došli su, ispunili je do poslednjeg mesta i – osvojili je.
A šta bi bilo da Valensija nije zaustavila Panatinaikos? To verovatno nikada nećemo saznati. Na žalost – ili na sreću.
Na sjajno dizajniranim narandžastim majicama sa siluetom Pedra Martineza stajala je jednostavna poruka: „Put će biti dug“. Malo koja rečenica je bolje opisala sezonu Evrolige 2025/26. Fantastičnu po neizvesnosti, haotičnu po raspletima i potpuno nepredvidivu do samog kraja.
Po kvalitetu? Neumesno je porediti je sa nekim prošlim vremenima. Ali po drami – teško da je skoro viđena ovakva.
Da je ovogodišnji Fajnal for bio mnogo više od običnog košarkaškog vikenda, najbolje govori i činjenica da je kompanija MaxBet, kao premium partner Evrolige, u Atinu dovela novinare iz Srbije i svoje VIP igrače, pruživši im priliku da iz prve ruke osete atmosferu završnice o kojoj će se dugo pričati.
Sezona bez logike i bez sigurnih favorita
Na početku je Hapoel Tel Aviv, uz ogroman novac i ambicije, vodio trku kroz prvi deo ligaškog dela. Kada je „drugi tim iz Tel Aviva“ počeo da pada, palicu je preuzeo Fenerbahče.
Delovali su moćno. Šampionski.
Činilo se da je Najdžel Hejs-Dejvis dobio dostojnu podršku u vidu NBA šampiona Hortona-Takera. Delovalo je da aktuelni prvak Evrope ima sve: dubinu, iskustvo, karakter i sistem.
Sve do Fajnal fora.
U polufinalu Horton-Taker nije uspeo da iznese svoju ekipu uprkos velikom broju poena. Nije pogađao kada je trebalo, nije napadao obruč kako je radio tokom cele sezone. Za to je u velikoj meri zaslužna odbrana Olimpijakosa.
Jorgos Barcokas mu je praktično oduzeo samopouzdanje. Prolazi kroz sredinu bili su zatvoreni, a na obruču su ga čekali Nikola Milutinov i Mustafa Fal. Sve je bilo usmereno ka tome da ga nateraju na šut iz nekomfornih pozicija.
Kada je nestalo samopouzdanja, nestao je i šut.
I upravo tu leži ključ, mogu slobodno da kažem, prilično laganog poraza tada aktuelnog šampiona Evrope. Horton-Taker je trebalo da bude prevaga. Još nije dorastao toj ulozi.
„Šta da je…“ – pitanje koje će progoniti Atinu
Tekst možda deluje haotično, ali upravo takva bila je i sezona. Predviđanja o učesnicima F4 menjala su se iz nedelje u nedelju, baš kao i projekcije osvajača trofeja.
A onda dolazimo do najvećeg „šta da je“.
Olimpijakos završava ligaški deo na prvom mestu. Počinju priče o prokletstvima i tradicijama koje „uvek postoje da bi bile srušene“. Panatinaikos jedva dolazi do plej-ina, prolazi dalje i u plej-ofu nailazi na tim koji je kupio sve neutralne ljubitelje košarke.
Valensiju Pedra Martineza.
Ekipa koja je celu sezonu igrala u ritmu koji niko nije očekivao. Bez velikog pada. Bez straha. Bez kalkulacija. Tim koji je ligaški deo završio na drugom mestu i pritom igrao možda i najlepšu košarku u Evropi.
A iznad svega – Huan Pablo Montero.
Momak čiji karakter ne deluje kao da će mu dozvoliti da ostane samo „zvezda u usponu“.
Valensija je ukrala srca ljubiteljima košarke, ali i priliku da Evropa u Atini gleda ono o čemu je sanjala – finale Evrolige između Olimpijakosa i Panatinaikosa.
Prvi put u istoriji.
Kakvo bi to ludilo bilo.
Možda ćemo jednom i saznati.
Real je Real. Uvek.
Posle 0:2 i preokreta na 3:2 protiv Panatinaikosa, delovalo je da se Valensija ipak previše istrošila. U polufinalu ih je čekao Real Madrid.
A Real je – Real.
Bez obzira na odsustvo Valtera Tavaresa, rutinski su odradili posao. Međutim, početkom poslednje četvrtine dogodio se šok – Usman Garuba je bez kontakta doživeo rupturu Ahilove tetive.
Real je u finale ušao bez centra.
I tada kreće ono što samo oni umeju da proizvedu.
Kvota na Olimpijakos otišla je do 1.12, pa se malo vratila na 1.25. Protiv Reala? To ništa ne znači. Svaki igrač koji obuče taj dres programiran je da razmišlja šampionski.
Finale Evrolige
Fakundo Kampaco, Mario Hezonja i Lajls igrali su kao da nedostatak centra ne postoji.
Lajls je 30 minuta igrao na poziciji koja mu nije prirodna. U prvom poluvremenu, bez zamene, gledali smo čoveka koji je, bez dileme, među tri najbolja igrača Evrolige. Čuvao je centre Olimpijakosa, pogađao preko visokih igrača, igrao leđima, izvlačio se na šut.
Nesebičan. Inteligentan. Hrabro lud.
Hezonja? Kakav talenat. Da mu je selekcija šuta samo za nijansu bolja, bio bi NBA Ol-star igrač.
A Kampaco…
Kakvo „đubre“ od igrača – u najboljem mogućem smislu. Kao razjareni bik. Pritisak vidi kao prednost. Uživa u njemu. Igračina.
Njih dvojica su samo kroz ukradene lopte doneli Realu deset poena.
Hezonja posle poraza u finalu Evrolige: „Briga me ko šta kaže…“
Šahovska partija Skariola i eksplozija Furnijea
Serđo Skariolo je sa svojim defanzivnim koordinatorom Luisom Gulijem pripremio odbranu koja je praktično izbrisala Tajlera Dorsija iz finala.
Prva napadačka opcija Olimpijakosa završila je meč sa jednim poenom.
Zonsku odbranu koju su spremali gotovo da nisu ni morali da koriste. Real je kontrolisao ritam, tempo i nervozu utakmice.
A onda se pojavio Šakil Mekisik.
Trojka. Zakucavanje. Energija. Samopouzdanje.
Saša Vezenkov je imao 12 poena i četiri skoka, ali to nije bio njegov MVP nivo. Međutim, zato jeste bio trenutak Evana Furnijea.
Napokon je izgledao kao potpuna klasa.
Svaka njegova trojka bila je odgovor. Za publiku. Za momentum. Za povratak u život.
A onda i Tajrik Džons.
Ušao je u poslednjoj četvrtini i promenio utakmicu: zakucavanje, dva bacanja, skokovi, zatvaranje reketa.
Sitnice koje donose titulu.
11 sekundi koje su mogle da promene istoriju
Olimpijakos je poveo osam razlike i OAKA je već eksplodirala. Pirej je goreo. Delovalo je gotovo.
A onda – skoro „krađa veka“.
Lajls zakucava. Ukradena lopta. Novi poeni. Kampaco dobija tri slobodna bacanja. Pogađa prva dva, treće namerno promašuje. Lopta dolazi do Feliza.
Sam je.
Šut za produžetak.
Sve je stalo u tih nekoliko desetinki.
Nije pogodio.
I možda je baš to bio trenutak kada je Evroliga konačno odlučila da prestane da bude scenario i postane sport.
Sudije, pritisak i jedina istina koja ostaje
Suđenje je verovatno bilo najslabiji deo cele Evrolige.
Da li su Kampacov i Hezonjin faul u poslednjih minut i po bili faulovi? Možda jesu, možda nisu. Ali pitanje je ko ih ne bi svirao u takvoj atmosferi.
Da se igralo u Madridu – verovatno bi bilo obrnuto. U Beogradu takođe.
Sudije su ljudi. Taj pritisak retko ko može da izdrži. Možda samo Pjerluiđi Kolina u najboljim danima.
Ali kada se sve sabere i oduzme – Olimpijakos je zasluženo postao prvak Evrope.
Na terenu najvećeg rivala.
Evan Furnije je MVP Fajnal fora.
A u finalu je, definitivno, pobedila – košarka.
Autor: Uroš D.
View this post on Instagram
Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Strogo je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija MaxbetSport.rs ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala. Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije MaxbetSport.rs.