Dobar skauting je pola posla, a BiH je protiv Kanade izgledala kao da je uradila domaći

Možda će neko pogledati rezultat i reći: „Kanada 1, Bosna i Hercegovina 1. Ništa spektakularno.“ Ja sam, međutim, posle te utakmice ostao sa potpuno drugačijim utiskom.

Bilo je svega.

Golova.

Prečki.

Izbacivanja lopte sa gol-linije.

Pun stadion.

Pritisak domaćina.

Samo nije bilo dosadno.

A ono što mi je najviše zapalo za oko nije bio rezultat, već utisak da je Bosna i Hercegovina tačno znala kakva je utakmica čeka.

Dobar skauting je pola posla.

A nikada mi ta rečenica nije delovala tačnije nego posle meča u Torontu.

Kanada je igrala pred svojim navijačima.

Na tribinama su bili i Rajan Rejnolds (Dedpul) i Majk Majers (Ostin Pauers, za one koji pamte vreme pre TikToka), pa je domaćin imao gotovo idealnu kulisu za početak Mundijala.

Ali Bosna i Hercegovina nije došla da statira.

Naprotiv.

Delovala je kao reprezentacija koja je unapred prihvatila da neće imati više loptu u nogama od protivnika i da će morati da trpi.

I bila je spremna za to.

Kad pogledate sastav, priča postaje još zanimljivija.

U startnoj postavi našlo se mnogo igrača koji su rođeni ili fudbalski formirani van Bosne i Hercegovine.

Ali na terenu to nije izgledalo kao grupa pojedinaca okupljena oko zajedničkog pasoša.

Izgledalo je kao tim.

I to prilično organizovan tim.

Kanada je imala veći posed.

Kanada je imala podršku tribina.

Kanada je pritiskala.

Ali Bosna je u većem delu utakmice izgledala mirno.

Čak i kad se branila nisko, nije delovalo da paniči.

Najbolji primer za to nisu ni golovi.

To su dva poteza koja se neće videti u statistici strelaca.

Prvo je Sead Kolašinac spasio gotovo siguran gol izbacivanjem lopte sa gol-linije.

Zatim je isto uradio Nikola Katić.

Nisu slavili gol.

Slavili su odbranu.

A ekipe koje slave odbranu obično imaju nešto što treneri vole da nazovu zajedništvom.

Posle utakmice Sergej Barbarez priznao je da je njegov tim bio previše pasivan i da je prepustio inicijativu Kanadi.

Verovatno je u pravu.

Ali meni se čini da postoji razlika između pasivnosti i strpljenja.

Bosna nije izgledala kao tim koji ne zna šta radi.

Izgledala je kao tim koji je prihvatio da će neke delove utakmice morati da preživi.

I gotovo je uspela.

Na kraju je Kanada stigla do izjednačenja preko Larina, što je verovatno i najpošteniji ishod.

Ali ako bih posle prvog kola birao reprezentaciju koja me je prijatno iznenadila, Bosna bi bila vrlo visoko na toj listi.

Ne zbog boda.

Ne čak ni zbog gola.

Nego zbog utiska da iza svega postoji plan.

A na velikim turnirima to često vredi više nego što izgleda posle prvih 90 minuta.